Ne dirajte Aleka, dirajte mene

Scenario je gotovo uvek sličan: skrenuti pažnju dovoljno dugo da se zaboravi šta Vučić radi, a ako treba isturiti i sebe u prvi plan, samo da ne diraju Vučića. Primer za to je i tekst koji je dotični adresirao meni, u listu Danas od 25. decembra.

Od „sagovornika“ se očekuje da nasedne, odvuče se na stranputicu politike i troši vreme i energiju na rvanje sa nižim ešalonima režima, dok moćni Vučić stoji iznad gliba političkih rasprava.

Jedan od razloga za takvu taktiku je i to što Vučić ne ume da se nosi sa konkurencijom u ravnopravnom okruženju. Zbog toga je poslednji put bio u nenameštenoj televizijskoj emisiji pre više od sedam godina. Svaki put pre toga, u suočavanju sa neistomišljenicima bi više ličio na neurotičnog klovna koji histeriše po studiju nego na ozbiljnog političara.

I to nisu mogli da poprave ni marketinški stručnjaci. Zato su smislili novi pristup: Vučić u emisije ide da se raspravlja sa Nadom Macurom, Čedom Jovanovićem, Milanom Antonijevićem i ostalim statistima, a i iz tih fingiranih sukoba izlazi kao dominantni pobednik. Protivnici režima za javnu debatu dobijaju razne Martinoviće, Petkoviće i Krstiće.

Baš u svom tekstu pita se marketinški stručnjak i „bivši“ savetnik gde to Vučić izdaje Kosovo. Pošto očigledno nije pratio fabulu, ipak ću da napišem još malo onoga što on smatra „otrovnim klevetničkim mecima“, „gadostima i lagarijama“, „paškvilama i podmetačinama“.

Srbija je do te 2012. godine i dolaska Aleksandra Vučića na vlast bila i te kako prisutna na teritoriji Kosova i Metohije. Gde god je to bilo moguće, postojao je državni sistem Srbije: od usluga poput telekomunikacije i energetike, pa do pravosuđa, lokalne administracije i civilne zaštite. Između severa Kosova i centralne Srbije nije bilo graničnih prelaza. Razmontiravanje tog sistema započinje upravo Vučić.

Već u decembru 2012. uspostavio je granične prelaze i carine, zatim je Briselskim sporazumom ukinuo postojeće bezbednosne i pravosudne strukture Srbije na severu Kosova, silom je integrisao srpske sudije, tužioce i policajce u tzv. kosovske institucije. Pregovore je sa tehničkih podigao na statusni nivo, a iz okvira izaslanika na nivo predsednika i premijera.

Predao je telekomunikacioni sistem i složio se sa zasebnim pozivnim brojem za Kosovo. Dopustio im je članstvo u desetinama međunarodnih organizacija i regionalnih inicijativa, kao i učešće u sportskim savezima poput FIFA, UEFA ili Međunarodnog olimpijskog komiteta.

U septembru 2020. je potpisao Vašingtonski sporazum, gde je Kosovo po prvi put bilo predstavljeno bez tzv. zvezdice, odnosno oznake 1244 koja je osporavala njihov suverenitet u međunarodnim odnosima. Tim sporazumom direktno je pozvao Izrael da prizna nezavisnost Kosova, prekinuo je kampanju povlačenja priznanja nezavisnosti, a obavezao se i da Srbija neće blokirati pokušaje Prištine da uđe u preostale međunarodne organizacije.

Početkom decembra predao je Albancima kompletan energetski sistem na severu Kosova – infrastrukturu u koju je Srbija ulagala decenijama i, što je važnije, snabdevanje Srba na severu strujom, koje je sada u rukama Prištine.

Tu aferu Vučić pokušava bezuspešno da zataška: nakon sastanka sa čelnicima EPS, EMS i predstavnicima Srba sa Kosova, 16. decembra je javnosti obećao da će zaključke u vezi s energetikom saopštiti „u naredna 72 sata“. Od tada do momenta pisanja ovog teksta je prošlo 11 dana, a odgovora nema. Mora da je i ovu taktiku laganja i skrivanja od javnosti osmislio neki marketinški stručnjak.

Kao što „bivši“ savetnik iz ovog kratkog pregleda može da vidi, ja nisam nikakav „moralni arbitar koji odlučuje ko je izdajnik“. O tome odlučuju činjenice i dela u prethodnih osam godina.

Za to vreme demokratija u Srbiji je ruinirana, medijske slobode suzbijene, a pljačka i korupcija je na vrhuncu. Ali sve to moj sagovornik dobro zna, jer u tom sistemu učestvuje. Ne isključujem da će se jednoga dana praviti da ništa o tome nije znao, uostalom istorija je puna ovakvih dobronamernih a eto naivnih savetnika, koji su u svom blaženom neznanju samo hteli da pomognu – obično na tome zasnivaju svoje javne odbrane nakon pada autoritarnih režima, tj. nakon oslobođenja.

Autor je predsednik pokreta Oslobođenje