Iskusni novinari, kakvi su i „Politikini“, dobro znaju da redakcije novina često same određuju naslove tekstova koje dobijaju od autora izvan njenih redova.
Moje otvoreno pismo glavnom i odgovornom uredniku „Politike“ Žarku Rakiću, pod kojim je naslovom prosleđeno redakciji „Danasa“, njeno uredništvo objavilo je kao „Moj zabranjeni intervju“. Ukoliko je Urednica rubrike Kulture lista „Politike“ (u daljem tekstu Urednica) u naslovu prepoznala „moju pretencioznost“ upućujem je na adresu redakcije „Danasa“; o pretencioznosti toliko.
Pismo Urednice razumeo sam kao njeno nastojanje da odbrani najviše demokratske standarde koje ona lično promoviše u vođenju politike na stranicama rubrike Kultura. Tako nekako ispada da to što se desilo sa mojim intervjuom nije stvar njenoga „ličnog ukusa“, već se ona dosledno držala normi argumentovanog odgovora na svako od postavljenih pitanje autoru knjige. Čak je i samome novinaru spočitala nekompetenciju u ovoj stvari. Pa ipak, smatrao sam da su čitaoci „Danasa“ ostali uskraćeni za dodatna pojašnjenja o tome kako se desilo da se moj intervju našao na njenom „cenzorskom“ stolu?
Najpre, sa mnom je za „Politiku“ vodio razgovor dugogodišnji, a i sadašnji novinar ovoga lista. Reč je o novinaru sa završenim studijama književnosti, koji je nedavno ovenčan priznanjem Udruženja novinara Srbije za životno delo u novinarstvu i gotovo istovremeno dobio je i književnu nagradu „Milan Rakić“ za pesničku knjigu koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije. A novinar o kojem govorim objavio je sedam knjiga poezije. Ove činjenice same po sebi govore ne samo o profilu iskusnoga novinara, koji je svojevremeno bio i Urednik rubrike Kulture i Kulturnog dodatka u istoj „Politici“, već i o njegovoj kompetenciji, o senzibilitetu njegovom ne samo za stvaranje umetnosti, već i za razumevanje estetskih formi. Takvom novinaru „Politike“ dao sam intervju, da bi tekst takvoga novinara, a i intervju, Urednica, kako nam naslovnica kaže, „odbila“.
A sada o „ličnom ukusu“, iz moga Otvorenog pisma. Navedena sintagma, očigledno je, ima alegorijsko značenje, a i daleko širi smisao. Poznato je da „lični ukus“ često pokriva, odnosno boji celokupan naš pristup svetu, događajima, predmetima. U konkretnom slučaju i sasvim jednostavno govoreći Urednici se nikako ne dopada stanovište onih teoretičara koji uznose umetnička dela klasika, dela koja skladište naše i svetske umetničke institucije, muzeji, biblioteke, koje promovišu učilišta umetničkih akademija. Protiv takvoga „ličnoga stava“, privatno nemam ništa protiv, osim kada on dogura do predvorja u kojem stoluje „cenzor“ i tako postane „remetilački faktor“ kritičkome i teorijskome mišljenju.
Treba li ovde da primetim, a i da podsetim čitaoca, kako se Urednica o kojoj govorim već na stranicama moje knjige „Estetika u doba antiumetnosti“ morala prepoznati. U knjizi se nalaze, sa moje strane, kritički osporavani primeri, citati koji su skinuti iz „njenoga“ Kulturnog dodatka.
Na kraju, i sasvim otvoreno, ja ne raspolažem saznanjem koje bi me teorijski motivisalo da sa Urednicom „Politike“, uopšte, a potom i na stranicama drugoga lista, povedem stručnu, estetičku debatu. Ostajem sledbenik Encensbergerove parafraze: „Imajte milosti, ne pucate (treba: pucajte) u nenaoružanog čoveka“
Autor je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
