Nedorečenost sa visine

Pre svega, da li je ćutanje ikada donelo neko rešenje i bilo u interesu pravde i prava?

Mislim da je ćutanje kod nas problem, a ne rešenje problema. Pritisnuti između bahate vlasti i umišljene izuzetnosti usitnjene opozicije, prestali smo da vodimo dijaloge iza kojih ne stoji neka moć.

Ako ste mislili na srpsku vlast, da srpska vlast treba da ćuti, onda je trebalo to jasno da kažete, a ne da se to podrazumeva. Ali, kako to bilo koja vlast može da ćuti ako je tužena država? U svakom slučaju, neverovatno je, skoro smešno, vaše čuđenje: ‚‚Međutim, i te 2007. godine, kao i danas, postavlja se pitanje otkud potreba srpskih vlasti da identifikuje sve građane Srbije sa tom presudom.“ Zar nije jasno da će vlast sve iskoristiti za svoju promociju? Ali je još neverovatnije to što nam i vi pripisujete ‚‚žig o genocidnom narodu“ koji ćutanjem možemo da skinemo.

Starim čitaocima Danasa jeste prepoznatljiv i blizak motiv ovog komentara – saosećanje sa žrtvama rata, ali se taj motiv pretvorio u politički stav gubeći svoju suštinu: ljudsko saosećanje koje je iznad politike. U nemarnom, skoro nadmenom odnosu prema podacima, a samim tim i prema čitaocu koji u novinama ne traži podrazumevanja ni uživanje u davno usvojenim uverenjima i šablonima, (kao što je mladi čitalac), već novine čita da sazna nove činjenice, da prati nastale okolnosti, da razume u čemu živi, da se snađe u stvarnosti i ne preda joj se nužno, pod moranjem, onako kako mu se servira – ovaj komentar, može da deluje uvredljivo, čak i po žrtve o kojima je reč.

Na samom početku komentara: ‚‚Kada je Međunarodni sud pravde, pre tačno deset godina, oslobodio Srbiju i njeno tadašnje rukovodstvo odgovornosti za organizaciju genocida…“ – čitalac se pita:

* Koje je rukovodstvo bilo na vlasti 2007. godine? Zar je to rukovodstvo oslobođeno? Čemu ova olaka omaška?

* Koja država Srbija je pod optužbom: ondašnja, tadašnja, sadašnja?

* Zašto se genocid kao karakteristika jezivog masakra ljudi u Bosni tokom rata vezuje za državu Srbiju čak i posle ‚‚oslobađajuće“ presude (kako vi stavljate pod navodnike)? Koji izraz bi se upotrebio da Srbija nije oslobođena optužbe?

* Zašto su mnogi dokumenti ‚‚koji ranije nisu bili dostupni, tretirani kao politički dogovor tužitelja Haškog suda sa srpskim vlastima“? Čemu služe politički dogovori tog suda?

* Da li je pravno ispravno da se traži revizija presude?

*  Da li je onda takođe pravno ispravno i da se optužena država brani, a da njena vlast ima obavezu da angažuje advokatski tim odbrane?

* Da li ‚‚zbog žrtava genocida, kao i građana Srbije, koji nemaju ama baš nikakve veze sa genocidom“ treba ‚‚pustiti ili bar prećutati zahtev za revizijom presude“? Zašto onda vi niste taj zahtev prećutali?

* Da li su žrtve kao neka deca koja se igraju suda u pesku pa ‚‚doživljavaju satisfakciju u pokušaju da se dostigne pravda“? Zar im je dovoljan samo pokušaj koji ćemo mi da im odobrimo? Čemu ovolika arogancija?

* I da li ‚‚građani sa sebe skidaju žig o genocidnom narodu tako što poštuju to njihovo pravo“ – pravo da stalno pokušavaju kako bismo se valjda doveka igrali pravde, a građani i Bosne i Srbije bili tretirani kao stalni materijal za večito političko nadmetanje na Balkanu?

* Zar zaista mislite da ‚‚jedini koji gube su ili direktni učesnici u zločinu ili njegovi podržavaoci i aktivni politički zagovornici“?

Ako ste iz saosećanja izneli svoj stav o reviziji presude, bez obzira što preporučujete ćutanje, zar ne vidite da je taj stav isto onoliko politički koliko i stav srpskih vlasti samo u drugoj krajnosti?

Ukoliko je reč o ćutanju iz stvarnog ljudskog saosećanja sa žrtvama, onda tu nema mesta za politiku, ali onda ne samo da nema mesta za politiku srpskih vlasti nego nema mesta ni za bilo koju drugu politiku – zato što je ljudsko saosećanje, kao i ljubav, iznad politike.

Stavljajući ljudsko saosećanje u službu politike ono postaje predmet manipulacije, postaje veštačko, svodi se na fraze, zahteve, reči, papire, formalnosti, svečane izjave sa visine, na samozadovoljno prebrojavanje žrtava, brojke, opredeljivanje, navijanje, trgovinu – baš kao što decenijama gledamo na Balkanu, a sada još i sa ratnim izbeglicama sa Bliskog Istoka.

Mi koji smo preživeli ratove u Jugoslaviji osećamo ljudsku krivicu što je stradalo toliko ljudi, što smo tome prisustvovali i ništa nismo uspeli da učinimo, a ostali smo živi – a ne krivicu što smo Srbi ili Hrvati ili Bošnjaci.

Zašto svoje čitaoce, sa nekakve podrazumevajuće visine, isto kao i naša elitistička opozicija, gurate u zagrljaj vlasti?

Autorka je dramaturg