„Neistine gospodina Cvejića“

… koju je uredio Danilo Vuković, vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i jedan od saradnika Slobodana Cvejića u njihovoj zajedničkoj firmi SeConS.  

Oktobra 2016, Cvejić podnosi tužbu protiv mene Osnovnom sudu u Zrenjaninu. Zahtevao je 450.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime nadoknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda. U decembru 2016., Senat Univerziteta u Beogradu bira Cvejića u zvanje redovnog profesora.  

Cvejić u svom tekstu od 9.2.2020. u Vašem listu iznosi niz neistina. Tvrdi da se o njegovom plagijatu izjašnjavalo više stručnih tela na Fakultetu i Univerzitetu i da nijedno „od tih tela nije podržalo Ilićevu tvrdnju da se radi o plagijatu odnosno sva su ona podržala moje unapređenje. Odeljenje za sociologiju o ovoj tvrdnji je diskutovalo i izjašnjavalo se dva puta“.

Nadalje, Cvejić kaže da se o ovom pitanju izjašnjavalo i Veće društveno-humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu i Senat i da je stoga „nekoliko tela, u kojima sedi stotinjak redovnih profesora, iznela su svoju (stručnu) ocenu o spornoj knjizi i o mom ukupnom akademskom postignuću, podržavajući time stav Komisije za izbor u zvanje koja je nedvosmisleno konstatovala da sam svaki put na početku odgovarajućih poglavlja u fusnotama navodio da je deo teksta preuzet iz mojih ranijih radova, dok je sa druge strane profesor Vladimir Ilić, lažno me optužujući za plagijat, svesno prećutao ove činjenice“.

Istina je da su Odeljenje za sociologiju, Kadrovska komisija i Izborno veće Fakulteta zauzeli stav da nisu nadležni za utvrđivanje plagijata. O ovom pitanju se pomenuta tela Univerziteta takođe nikada nisu izjašnjavala i Cvejić je prošao. Nadležna je bila Etička komisija Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja, nažalost, do danas, nije formirana.

Da su ove moje tvrdnje tačne potvrđuje svedočenje dr Vladimira Vuletića od 6.12.2017., pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu, godinu dana nakon izbora Cvejića u zvanje redovnog profesora. Dr Vuletić je isprva bio svedok gospodina  Cvejića na suđenju; on je i jedan od pisaca referata za njegovo unapređenje. Kasnije je Cvejić odustao od Vuletićevog svedočenja, ali sam ja insistirao da se ovaj pojavi na suđenju, kako bi morao da odgovara na pitanja. Citat iz Zapisnika sa suđenje glasi: „Na pitanje tužioca da li se na Fakultetu raspravljalo o konkretnom pitanju plagijata, svedok izjavljuje da je to pitanje iznošeno na sednicama Odeljenja, ali da se konkretno nije raspravljalo o tome niti je zauzet konačan stav da li se konkretno radi o plagijatu ili ne i da takva konkretna komisija nije bila formirana“. 

Dalje, Cvejić kaže da je sud utvrdio da je Etička komisija prava adresa za iznošenje sudu o plagijatu, i paralelno u svom tekstu navodi fakultetska i univerzitetska tela koja za to pitanje nisu nadležna kao dokaz da nije plagijator, pri čemu se, kao što sam prethodno naveo, ova tela ovim pitanjem nisu ni bavila. Potom, zaključuje da je dokaz da nije plagijator to što nikakav proces protiv njega i dalje nije pokrenut pred Etičkom komisijom, što je tačno iz prostog razloga što Etička komisija na Filozofskom fakultetu i dalje nije ni formirana.  

Takođe, Cvejić navodi da se „sudska odluka interpretira kao da je njome sud presuđivao o tvrdnji o plagijatu, a zapravo se sud proglasio nenadležnim za takvu odluku“. Ipak, sud je u dolasku do procesne istine bio primoran da se osloni i na materijalnu istinu zbog čega se u presudi konstatuje da sam na svojoj strani imao „adekvatnu činjeničnu osnovu za iznošenje vrednosnih sudova“, dok su izjave tužioca, to jest Cvejića u toku procedure „bile neusaglašene u pogledu drugih literatura (na šta je ukazano tužiocu u toku sednica Odeljenja od strane i drugih profesora)“.

Kakve su bile Cvejićeve izjave o autorstvu plagiranog teksta, grafikona i tabela u toku cele ove zavrzlame? U knjizi „Socijalna ekonomija“ on ne navodi plagiranu knjigu „Komparativna analiza uloge civilnog društva u pružanju usluga socijalne zaštite na Balkanu” ni u osnovnom tekstu, ni u fusnotama, niti u spisku korišćene literature. On je 17. juna 2016. u cirkularnom mejlu članovima Odeljenja za sociologiju negirao da je pri pisanju knjige „Socijalna ekonomija” koristio knjigu „Komparativna analiza…“ Tom prilikom je uputio na jednu treću knjigu kao na izvor plagiranih sadržaja; pošto se ispostavilo da se u toj knjizi najveći deo ovih sadržaja ne nalazi, on je avgusta 2016. na primerke knjige „Socijalna ekonomija“ u biblioteci Odeljenja za sociologiju Filozoskog fakulteta zalepio ceduljicu pod naslovom Errata corrige kojoj navodi da „deo teksta, koji je ovde prikazan na stranama 81-87 i 90-91, objavljen je i u drugoj publikaciji čiji sam koautor: SeCons, 2013.

Komparativna analiza uloge civilnog društva u pružanju usluga socijalne zaštite na Balkanu, Beograd: SeCons, str. 81-87 i 91-94”. Dakle, knjiga koja „nije ni korišćena“ i koja nije ni pomenuta u Cvejićevoj knjizi „Socijalna ekonomija”, posle dva meseca se na nalepljenoj ceduljici javlja kao „knjiga čiji sam koautor”, bez ikakvih dokaza u samoj toj knjizi za koautorstvo. Nakon toga je Cvejić na suđenju ponovo promenio iskaz o autorstvu; odustao je od tvrdnje da je koautor knjige „Komparativna analiza…“ i počeo da tvrdi da je koautor neobjavljene studije iz koje ova (plagirana) knjiga predstavlja deo.

Verujem da je čitaocu teško da prati ove međusobno protivrečne iskaze. Kad bih sada stao da dokazujem da su sadržaji preuzeti, bez navođenja izvora, iz knjige „Komparativna analiza…“ u knjigu „Socijalna ekonomija“, prvobitno prisutni u knjizi Centra za liberalno-demokratske studije pod nazivom „Mapiranje usluga socijalne zaštite u nadležnosti lokalnih samouprava“, i da su prvo Secons u knjizi „Komparativna analiza…“, a potom Cvejić u knjizi „Socijalna ekonomija“, pogrešno označili finansijere ovog istraživanja kao izvore tabela za preuzete sadržaje, učinio bih svoje izlaganje još manje preglednim.

Napominjem da se knjiga „Komparativna analiza…“, baš kao i knjiga Centra za liberalno-demokratske studije „Mapiranje usluga socijalne zaštite u nadležnosti lokalnih samouprava“ pojavila 2013 godine; u Cvejićevoj bibliografiji na sajtu Filozofskog fakulteta on se u vreme otkrića plagijata, juna i jula 2016, nije pojavljivao kao (ko)autor nijedne od njih.  

Marta 2018., Osnovni sud u Zrenjaninu donosi presudu kojom se odbija tužbeni zahtev Cvejića. Maja 2018., Cvejić podnosi žalbu Apelacionom sudu u Novom Sadu na ovu presudu zbog: bitnih povreda odredaba parničnog postupka; pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; pogrešne primene materijalnog prava. U oktobru 2018, Apelacioni sud u Novom Sadu odbija žalbu kao neosnovanu jer je „prvostepeni sud u svim odlučnim činjenicama relevantnim za pravilnu odluku o ovoj pravnoj stvari dao dovoljno jasne, potpune i neprotivrečne razloge, saglasne stanju u spisima predmeta i rezultatu ocene izvedenih dokaza.“

Dakle tvrdnja od koje profesor Cvejić polazi u tekstu od 9.2.2020. da „nije istina da stručna ocena o mojoj knjizi, da li je plagijat ili nije, nikad nije doneta“ gruba je neistina, pošto takva stručna ocena ne postoji.  

Na kraju, u celoj ovoj ujdurmi prenaglašena je njegova težnja da se prikaže kao nezavisan kandidat za Savet REM-a iako je pristao da bude kandidat vladajuće stranke.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu