Neistine o "Čedinom kreditu"

Saša Radulović, lider pokreta „Dosta je bilo“, više puta je ponovio kako je Aleksandar Vučić od njega tražio da odobri kredit Čedomiru Jovanoviću i, bez obzira na temu i trenutne političke prilike, Radulović je uvek nalazio prostora da ubaci tu „scenu“ sa Vučićem i kreditom, što mu je slikovito poslužilo da nam objasni kako su se delila sredstva iz Fonda za razvoj.

Međutim, i pored toga što Radulović u javnosti često napada političke protivnike, i to posebno Čedomira Jovanovića, i što je već izgradio svoj prepoznatljiv stil koji je daleko od pristojnog političkog dijaloga, u javnosti je prošlo nezapaženo da je u knjizi Dušana Pavlovića „Mašina za rasipanje para“, drugog čoveka pokreta, baš taj događaj – poznatiji kao „Čedin kredit“, kako se izražava često Radulović – opisan malo drugačije, i to upravo deo koji se odnosi na Čedomira Jovanovića.

U pomenutoj knjizi, kako bih onima koji nisu čitali približila sam sadržaj, Dušan Pavlović detaljno opisuje pet meseci provedenih u Ministarstvu privrede i doživljaje koje su on i Radulović, sa svojim timom saradnika, imali, kao i susrete koje su upriličeni sa raznim državnim činiocima. Na samom početku knjige, Pavlović objašnjava da su opisane situacije kojima je lično prisustvovao, a da je o ostalim pisao na osnovu razgovora sa drugim ljudima, pa se tako za „verodostojnost“ samih događaja i stavljenih citata posebno potrudio, između ostalih, i sam Saša Radulović, što profesor Pavlović naglašava u svojoj knjizi.

Ono što je mene privuklo i na šta sam posebno obratila pažnju, a što sada i sa Vama delim, je to da se u jednom delu knjige Dušan Pavlović bavi i Fondom za razvoj, navodeći događaje, ljude, pojedine firme i situacije kojima je prisustvovao ili ih je čuo od neposrednih aktera. Međutim, razgovor tadašnjeg ministra privrede Saše Radulovića i prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, po sećanjima profesora Pavlovića, odvija se potpuno drugačije u onom delu koji je Raduloviću poslužio da se obračuna sa Jovanovićem, praveći od sebe umesto lidera pokreta urednika „Informera“.

Radulović, po svojim i sećanjima svog savetnika Pavlovića, traži da se obustavi dalje odobravanje kredita, što je, kako kaže Pavlović, izazvalo revolt kod Igora Mirovića iz Srpske napredne stranke, koji vrši pritisak pred narednu sednicu Upravnog odbora Fonda za razvoj da se učini suprotno. Ta scena se opisuje vrlo kratko, na način koji je objašnjen na početku knjige, iz razgovora sa svedocima događaja, u ovom konkretnom slučaju sa samim Radulovićem.

„Dan uoči sednice na sastanak u kabinet pozvao me Aleksandar Vučić“, priča Radulović. „Rekao mi je da je čuo da sam zaustavio kredite u Fondu za razvoj. Pitao me zašto ih ne pustim? „Šta te košta?“, rekao je. Odgovorio sam mu da mene zaista ne košta ništa, ali da to nije moj novac i da ja to zaista nisam mogao da potpišem.“ (Pavlović Dušan, „Mašina za rasipanje para“, strana 110)

Ovaj deo knjige Dušana Pavlovića najbolji je dokaz Radulovićevih, sada već sveopšte poznatih metoda iskrivljavanja stvarnosti, arbitrarnog tumačenja događaja i izgovaranja najgrubljih neistina o drugima u cilju obmane javnosti i pribavljanja koristi za sopstvene interese i rejting. Naime, neverovatnim se čini ishod u kojem je najbliži saradnik Saše Radulovića propustio šansu da otkrije javnosti „famoznu istinu“ o navodnom zahtevu Aleksandra Vučića da odobri kredit Čedomiru Jovanoviću, i to u knjizi u kojoj je želeo da prestavi precizno sopstveno svedočanstvo o vremenu provedenom u Ministarstvu privrede. Imajući u vidu da je Saša Radulović kao jedan od glavnih primera „rasipanja novca“ u Ministarstvu privrede upravo u javnosti navodio nepostojeći zahtev za odobrenje kredita Čedomiru Jovanoviću, i zbog toga politički profitirao kod određenog broja glasača LDP-a, najmanje što se moglo očekivati od profesora Pavlovića je profesionalnost, preciznost i obaveštavanje javnosti o svakom spornom događaju čiji je on eventualno bio svedok. Ili je možda profesor Pavlović, svestan činjenice da je knjiga koju je napisao trag koji će duže ostati utisnut u vremenu od laži i besmislica kojim celokupnu javnost svakodnevno obasipa Radulović, doneo racionalnu odluku da ne podlegne pritisku svog šefa i objavi isključivo istinu i proverene informacije u čiju je tačnost i objektivnost potpuno ubeđen, što se, složićete se, i očekuje od jednog profesora Beogradskog univerziteta? Uvereni smo da je u pitanju ovo drugo.

Liberalno demokratska partija dugo podnosi tabloidni odnos pokreta „Dosta je bilo“ prema lideru stranke, ali i prema ostalim članovima koji su nazivani svakakvim imenima i kvalifikacijama u zvaničnim saopštenjima i izjavama čelnika pokreta.

Takvim ponašanjem ljudi iz pokreta „Dosta je bilo“ produbljuje se jaz između političkih subjekata u Srbiji, pa tako tabloidizacija, provlačenje kroz blato političkih konkurenata i ostali termini koje ljudi iz pokreta DJB često koriste kako bi opisali druge, upravo su postali deo njihove političke kulture. Nadamo se da ni mi, a ni ostali ljudi koji se bave politikom, nećemo više biti tema i deo njihovog pokušaja estradizacije političke scene koja je već previše opterećena konstantnim ratovima saopštenjima i uvredama koje pripadnici vlasti i opozicije koriste u međusobnim napadima, jer je dobro poznato da se svaki nedostatak argumenata uvek najbolje sakrije vređanjem i unižavanjem političkih suparnika.

Autorka je članica Predsedništva LDP-a i bivša poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije