Nejasnoće mišljenja i htenja Ljiljane Smajlović

… Ljiljana Smajlović je u Nedeljnikovoj kolumni od 21. 5. 2020. („Čovek bez crkve“) pribegla jednoj, najblaže rečeno, čudnovato nategnutoj konstrukciji.

Naime, u pokušaju da dešifruje prirodu sluđujućih fenomena naše svakodnevice, autorka upozorava na opasne posledice situacije koja, rekao bih, više ne liči samo na deficit miroljubivosti u odnosima vlasti i opozicije, već eskalira ka fazi najsurovije gladijatorske bitke za tron vlasti.

Smajlović pritom detektuje paradoks da Boško Obradović, lider „nasilju sklone stranke“ (Dveri) i simpatizer nacističkog kolaboranta Dimitrija Ljotića, radi na tome da „zahvaljujući Vučiću“, koliko sutra, dobije „šansu da se prošvercuje i među borce protiv fašizma, a ne samo protiv diktature“.

Ako sve ovo možemo shvatiti kao adekvatnu ilustraciju vratolomnog i neuverljivog Obradovićevog ideološko-propagandnog manevra, začuđuje nova vratolomija, sada u režiji autorke Nedeljnikove kolumne „Više od politike“.

Tu nalazim konkretni podsticaj da se uključim u javnu debatu o sve frekventnijim političko-medijskim kontroverzama oko (ne)prisustva ozloglašenih fenomena u našoj stvarnosti.

Dakle, ubacujući „u igru“ naslovnicu „beogradskog opozicionog lista“ – „Ovo je udobni Aušvic“, Smajlović kritičku „žaoku“ okreće i ka trećoj strani naše javne scene.

Pretpostaviću da to čini sa namerom da svoju „nepristrasnost“ overi na račun angažovanog segmenta civilnog sektora i tako odbrani „patriu“ od kojekakvih „autošovinističkih“, antifašističkih zanovetala, navodno spremnih da pruže alibi i najcrnjim optužbama protiv „zemlje Srbije“.

Pominjući Filipa Davida, uglednog književnika i protagonistu tzv. Druge Srbije (iz ratno-nacionalističkog perioda ’90-ih), kolumnistkinja se pita: „A i zašto bi se (Obradović – prim. J. K.) ustručavao kad je Filip David uvek tu da pruži neku vrstu alibija ma čijoj optužbi da je Srbija zemlja fašizma, makar samo ‘puzećeg'“? (italic J. K.).

Pa, s obzirom da se, po mom sudu, ovakvim pasažima poslovično širi konfuzija u javnomnenjskom polju, krcatom svakovrsnim krivotvorenjima (poluistinama, postistinama, „plemenitim lažima“ i slično), držim da ne treba bežati od naučno dokazivih društvenih činjenica.

Naprotiv, budemo li i dalje „izgarali na poslu“ hiperprodukcije sablasnih priviđenja političke (stranačke ili državne) tvrđave, opsednute neprijateljima, možemo dokučiti „šta se iza brda valja“ samo u „dosluhu“ sa pravim idejama.

Dakako, kad su posredi objektivne pretpostavke za kanalisanje politike u smeru ekstremno-nacionalističkog poretka, nije uputno prećutati činjenicu da se „guje“ takve antipolitike „gnezde“ u nedrima dubinskih, ekonomsko-političkih kriza svakog modernog društva.

Srećom, samo u sinergijskom sticaju niza vrlo retkih međunarodnih, kulturoloških i sistemskih, nacionalno specifičnih okolnosti, takvo zlo može dobiti snagu da se uzdigne do stožera totalnog poretka neslobode.

Iz tih razloga, ograničen prostorom novinskog izraza, nalazim za shodno da uputim samo na nekoliko u nas poslovično zasenčenih komponenti krajnje složenih fenomena fašizma i nacizma.

Recimo, ideološki koreni nacizma ishode iz učenja o „narodnom duhu“, iz ideja „krvi i tla“ i ideala „pročišćene nacije“.

Tome se priključuju „traume poniženog nacionalizma“ i namera da konačno „krv dođe na vlast“ (Hans-Ulrih Veler).

Nažalost, budući da ratovi najefikasnije „razgorevaju“ ovakve suludosti i tamne strane evropske moderne, i u (post)jugoslovenskom, „preporodnom“ slučaju,  pokazalo se da „rat ne valja zato što više pokvarenih ljudi (i ideja – prim. J. K.) stvori nego što takvih uništi“ (Tukidid).

Zato, i danas valja biti oprezan prema tendencijama „političkog mišljenja prema nacionalnoj pripadnosti“ (Vladimir Goati), kao i  prema preovlađujućim izbornim, odnosno referendumskim verifikacijama „sigurne činjenice rođenja“ (Donald Horovic).

Ako hoćemo istinu, ovakva etnifikacija mišljenja, sa viškom emocija i manjkom razuma, ne može drugačije biti shvaćena i označena nego kao „patriotska magla“, u kojoj se „od šume ne vidi drveće“.

Nju u javnom polju proizvodi opsednutost kolektivnim, homogenizujućim pojmovima, kao što su „narod“ i „nacija“, „prijatelji“ i „neprijatelji“ i slično.

Kako nedvosmisleno pokazuju iskustva prošlog i ovog veka, takvi propagandni alati „državotvorne sabornosti“ postaju ne samo „plaštom za nejasnoće mišljenja i htenja“ već se lako pretvaraju u opasno „oruđe sumnjivih iznenađenja“ (Maks Veber).

Najzad, u današnjoj informatičko-medijskoj „mećavi“, nikad zahvalnijoj za kvarenje demokratije manipulacijom falsifikovanim pojmovima, valja uputiti na bitnu gradivnu komponentu autentičnog pojma i prakse „fašizma“, kao i na jedan, vrlo delikatan, kolektivno-psihološki problem „nacizma“.

U tom smislu, zarad elementarnog propitivanja (ne)usklađenosti naše svakodnevice sa mnogolikim sadržajima fašističke ideologije i vladavinskog režima, korisno je osvrnuti se na izvornu, Musolinijevu formulu „nacionalfašističke totalitarne razvojne diktature“ (Ernst Nolte).

Ona je glasila: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države!“ (Tutto nello stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato!“).

Raspoznajući u našoj javnoj sferi svojevrsnu rezonancu ovakve maksime – nekad u natruhama, a nekad u vrlo zabrinjavajućoj formi nepodnošljive lakoće kampanjskog eskaliranja propagandne i efektivne, podaničke prijemčivosti za svekoliki monopol državne sile, upozoravam na vapijuću potrebu za moćnom sistemskom, ustavno-demokratskom, kulturološkom i javnomnenjskom podrškom humanističkom principu saobražavanja države, društva i politike čovekovoj meri, a ne obratno.

Na putu ka takvoj vladavini razboritog, a ne fetišizovanog, od javnosti skrivenog „državnog razloga“, izuzetno nam može pomoći čuvena, nažalost u „preporodnoj“ stvarnosti Srbije skoro zaboravljena knjiga Eriha Froma „Bekstvo od slobode“.

Za ovu priliku instruktivno je mesto na kome ovaj autor promišlja problem masovnog prihvatanja homocentrične vlasti i razotkriva mehanizam kolektivno-psihološkog ugrađivanja konkretne vlastodržačke strukture u nešto što se danas pokušava nazvati „identitetskim kodom“ nacije-države.

Naime, analizirajući propagandni mehanizam Firerove (vođine) države, From primećuje: „Čim se on jednom dokopao državne vlasti, borba protiv njega značila je u suštini isključivanje iz nemačke zajednice… svaki napad na Nemačku kao takvu, svaka klevetnička propaganda koja se tiče ‘Nemaca’… samo uvećava odanost onih koji se nisu potpuno poistovetili sa nacističkim sistemom.“

Iz tih razloga From zaključuje da se problem individualnih „strahova od izdvojenosti“ kao i „relativne slabosti moralnih načela“ ne može „suštinski rešiti veštom propagandom već samo pobedom jedne osnovne istine u svim zemljama: etička načela su iznad postojanja nacije i pojedinac, ako se pridržava tih načela, postaje član zajednice svih onih koji imaju, koji su imali i koji će imati isto ubeđenje“ (italic J. K.).

Rečju, svaki javni delatnik, pod uslovom da je iskren i relativno kompetentan privrženik slobode i istine i ukoliko mu je stalo do ličnog, civilizacijski pozitivnog „imidža“, mora da prevlada skrivene strahove od isključenosti iz „zajednice“ i, u meri svojih građanskih vrlina i mogućnosti, odoli iskušenjima samozvane uzurpacije državnog i nacionalnog identiteta, po meri „krvi i tla“.

Jedino na taj način može se dati doprinos nimalo lakom, kolektivnom poduhvatu izvlačenja društva i države iz traumatičnog ćorsokaka porazom poniženog nacionalizma.

Autor je politikolog, penzionisani profesor Univerziteta u Novom Sadu