Neka visi bibliometrija

Ništa lakše nego prepoznati Pedra – krivca za sve i svašta – u bibliometriji, naročito ako o toj disciplini ne znate ništa. Ništa lakše nego abolirati pravog krivca za loše stanje u srpskoj nauci, a to je naravno (današnja) vlast, naročito ako ste njen izabranik. Ništa lakše nego ocenjivanje naučnika bibliometrijskim merilima proglasiti neodgovornim, naročito ako na tim merilima imate žalosno nizak učinak.

Postoje u akademskoj javnosti neki koji, zna se i zašto, bibliometriju smatraju štetnom. Ali niko kao Branislav Boričić u Danasu nije otišao tako daleko da je proglasi kriminalnom. „Bibliometrijskih prevara su svesni svi učesnici, kako autori, tako i izdavači. Svi sinhronizovano doprinose toj velikoj prevari.“ „Sve deluje kao jedan globalni korumpirani sistem u kojem izdavači definišu akademske kriterijume kroz neadekvatnu metodologiju.“

„Formu naučnog dela, kroz propisivanje standarda i stila, danas diktiraju izdavači, a autori im se ponizno pokoravaju pretpostavljajući tako formu suštini.“ „Bibliometrija podstiče hiperprodukciju i inflaciju naučnih radova, lažno se predstavljajući kao jedini kriterijum kvaliteta.“ „Konačno, koliko je neodgovorno ocenjivati kvalitet jednog naučnika isključivo bibliometrijskim merilima, toliko je, i malo više, to pogrešno činiti sa naučnim institucijama. Posebno je to sporno činiti sa visokoškolskim, tj. obrazovno-naučnim ustanovama, jer je iz ugla đaka najvažnije ono šta će mu učitelj ponuditi i preneti.“

Sve su to citati iz sočinenija B.B. Sve i da su ti citati istrgnuti, oni jasno svedoče o teškoj podvali, smišljenoj da nađe plodno tle na raširenom nezadovoljstvu istraživača kriterijumima napredovanja i nagrađivanja. Da bi se lakše konzumirala, podvala B.B. je servirana s nekoliko poznatih i nespornih slabosti bibliometrije. Nedovoljno da mu se oproste teški falsifikati, za koje bi morao dobiti bar moralnu nanogicu na sudu metodologije nauke, da takav sud postoji. Njegova krivnja je tim veća što se u svom nastojanju da pokaže apsurdnost kvantifikacije naučnog učinka poziva na svoju matičnu oblast, matematiku.

Bibliometrija jeste grana scijentometrije, a ova derivat statistike, koja se opet temelji na matematičkoj teoriji verovatnoće. Matematika je, dakle, u najboljem slučaju „prababa“ bibliometrije. Stoga je karikaturalan pokušaj B.B. da legitimitet u presuđivanju bibliometriji pribavlja objašnjavanjem razlike između merljivih i nemerljivih skupova. Uostalom, B.B. tu zalazi na teren teorije merenja, a ako ćemo pravo, to je učenje koje pripada psihometriji, jednoj društveno-naučnoj disciplini. B.B. je kriv i zato što nigde ne pominje citiranost kao glavni bibliometrijski pokazatelj, nezaobilazan u svim sistemima rangiranja, a za koji njegova „kritika“ ne može da važi ni u primislima.

Najzad, kakve veze ima bibliometrija sa nakaradnom njenom primenom u pravilnicima našeg ministarstva. Te pravilnike, dovedene do stanja izopačenosti poslednjih godina, B.B. takođe ne pominje. Ili on hoće da kaže da je primena bibliometrije u naučno uspešnim, npr. skandinavskim zemljama, gde je intenzivna, takođe neodgovorna i prevarna.

Prostodušan čitalac bi pomislio da je B.B. rizikovao nanogicu samo zato da bi se na prepad nametnuo kao autoritet. Taj utisak se zaista stiče dok se čita njegova ispovest o tome kako je ponizio kolege u Šangaju, upravo na mestu gde se, kako kaže, „pravi jedno od rangiranja univerziteta“: „Po završenoj diskusiji moji oponenti su mi, svi do jednog, dali za pravo, ali su svoje javno iznete stavove pravdali opskurnim bibliometrijskim podacima“.

Nije mi prijatno što to moram reći, ali ova priča je lovačka. Slično je i sa primerom fakulteta čiji je B.B. dugogodišnji dekan. Taj primer nas sa svoje „tri iteracije promena kurikuluma“ i drugim brojnim svetskim uspesima, poučava tome kako poboljšanje stanja zahteva decenije rada.

Međutim, budniji čitalac prisetiće se da je u tom istom Danasu nedavno objavljen intervju sa Aleksandrom Popovićem, predsednikom Saveta Univerziteta u Beogradu. Tom prilikom A.P. je sasvim direktno okrivio vlast SNS-a za uravnilovku u nauci, pledirajući pored ostalog za javno vrednovanje fakulteta bibliometrijskim sredstvima, kako drukčije. Popović, koji inače važi za najboljeg ovovekovnog ministra srpske nauke, je za svakog stvarnog poznavaoca, a to znači bibliometričara, potpuno i u svemu u pravu, naročito u tome da stagnacija (čitaj zaostajanje) srpske nauke započinje dolaskom SNS-a na vlast.

Više je naznaka da je prava namera B.B. da odbrani SNS od Popovića, ma koliko to vešto skrivao. Evo nekih njegovih (polu)rečenica koje ga odaju: „nekonstruktivne su demagoške izjave pojedinih članova domaće akademske zajednice o jednostavnim rešenjima“ ili „rang UB bi bio bolji po svakom kriterijumu da je država unazad pola veka…“ ili „To je strateško pitanje koje se rešava u kontinuitetu decenijama“ ili „Stoga, vezivanje, na primer, za aktuelne uprave univerziteta ili resornog ministarstva sa aktuelnim rangiranjima apsolutno nema smisla.“

Kao što je stao pred šangajskog tigra, tako je B.B. hrabro ustao u odbranu resornog ministarstva, a sasvim moguće i buduće naučne politike nastupajuće uprave Univerziteta u Beogradu, gde će vršiti dužnost prorektora, pogađate za nauku. Ovo poslednje bi trebalo da zabrine istraživače U.B., a naročito one najbolje i najmlađe.

Autor je profesor univerziteta u penziji i predsednik CEON-a