Nema dijaloga bez rukovanja

Inače, da ne bude zabune, moji pogledi na kosovski problem veoma, veoma se razlikuju od njegovih, što nipošto ne znači da bih mu na bilo koji način osporavao da ih se drži. Iako je to volterovsko pravilo ovde gotovo ukinuto, ono mora da bude suština svakog demokratskog dijaloga i bez njega on nije demokratski, a samim tim nije ni dijalog.

Ali, ni dijaloga, ni rešenja bilo kog problema, a nekmoli kosovskog, ne može biti ni bez poštovanja sagovornika. Pogotovo ako se druga strana nipodaštava i prezire. A pogledajmo šta Jakšić naročito hvali u svojevremenim bečkim pregovorima na kojima je postignut „uspeh“ jer je odbačen Ahtisarijev plan, u odnosu na koji, kako on sam kaže, briselski sporazum „nudi mnogo manje.“

„Tokom dve godine naših pregovora u Beču nikada se nijedan član delegacije Beograda nije rukovao sa članovima delegacije iz Prištine“, kaže Jakšić. Vidi uspeha, vidi čvrstine, tako se „brani Kosovo“. Bez rukovanja, Kosovo je sačuvano, pa skoro – kao onom fusnotom.

Čini mi se da je takvo pokazivanje principijelnosti u razgovoru bez rukovanja, siguran znak da će on biti neuspešan, jer se pri tome to, valjda, podrazumeva. Bez njega izgleda kao da se a priori ne mari za bilo koji argument druge strane: pričajte vi šta hoćete, niste dostojni ni rukovanja, a kamo li uvažavanja vaših stavova. Ukratko, bez toga nema ni jednog rešenja za Kosovo.

Ili, ako se spustimo u dnevnopolitičko blato sa „civilizacijsko-dijaloškog“ nivoa koji kaže da odsustvo rukovanja ukazuje na prezir i nepoštovanje „sagovornika“ do (sraz)mere da potire i sami dijalog ili bilo koje rešenje, šta ćemo videti? Videćemo da dolazimo na isti teren na kome naš „Svedržitelj“ kao poziva i na unutrašnji i na briselski dijalog istovremeno psujući i rezileći dobar deo potencijalnih i neophodnih „dijalogičara“. Npr. i opoziciju i Kosovare. Pa, sad se ti, jednako tako „patriotski“ ne rukuj!