Nema škole ako se ne poštuju pravila

Prilično razočaravajući pogledi na školstvo jednog profesora.

Zašto smatrate da je najvažnija stvar na svetu dati jedinicu?

I da je „prepoznavanje gradiva“ nešto loše? Ako se za to dobija samo dvojka.

U svom tekstu govorite tome da ocena pet ne vredi ništa, jer se uči napamet i odmah zaboravlja! Zar nije to veći problem od one dvojke?

Pa se pitate: „Čitaju li deca? Ne!

Zato što se u onom istom pravilniku o ocenjivanju kaže da je svaka ocena ravnopravna pri zaključivanju…“

Zar ne možete drugačije, osim kažnjavanja ocenom, zainteresovati svoje učenike da se okrenu knjizi?

Zašto ne postoje posebni programi za one koji, na primer, imaju talenat za društvene nauke, ali ih muče matematika i fizika?

Pa da svi završe razred, ali unapred znaju da sa tim nivoom znanja ne mogu na tehnički fakultet?

Zar ne bi bilo mnogo bolje kada bi u prva četiri razreda naučili svi ono osnovno: da čitaju, pišu i računaju? A ne da uče sve i svašta, a ne nauče ništ.

Tako se u srednjim školama uči književnost, a zanemaruje pravopis, koji nije savladan u osnovnoj školi, pa smo postali sasvim nepismeni.

Degradiranje društva dovelo je do toga da se sve svelo na ocene, a da je znanje postalo nevažno. Zato pojedini, potpuno pogrešno, smatraju da su privatni fakulteti loši (iako se diplome kupuju i na državnim fakultetima).

Zašto nastavnici nisu podigli svoj glas protiv dualnog obrazovanja, koje ne samo da proizvodi jeftinu radnu snagu, već mlade bukvalno sprečava da nastave obrazovanje ako to u nekom trenutku zažele.

I, na kraju, nadam se da kolega nije ozbiljno mislio kada je napisao: „Vratimo školu njoj samoj, razne empatije, etike i poštovanja pravila će doći sami po sebi.“ Nema nikakve škole ako se ne poštuju pravila, a učenici ne uče empatiji i moralu.

Autorka je profesorka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.