Neosnovana euforija

To je slučaj i sa gore pomenutim tekstom Slobodana Divjaka sastavljenog od proizvoljnih ocena i zaključaka, od zbrke između želja i stvarnosti, pa čak i negiranja notornih činjenica, čega smo se inače nagledali u prljavom medijskom ratu koji je protiv Crne Gore vođen iz Srbije u predizbornoj a sada se nastavlja u postizbornoj kampanji.

Ostavićemo po strani smešnu tvrdnju da je Milo u izbornom danu pokušao da zaplaši građane policijskim sirenama i vatrogasnim vozilima, jer su svi nezavisni posmatrači rekli da su izbori protekli u mirnoj i demokratskoj atmosferi, što je pre svega zasluga vlasti.

A izjava Đukanovića da će apsolutno poštovati izbornu volju građana toliko odudara od stereotipa o „diktaturi“ i „privatnoj državi“ da se mnogima, u stanju šoka, priviđaju razne stvari. Tako autor ovog teksta egzaltirano tvrdi da je opozicija ostvarila „blistavu pobedu“.

Kakva je to „blistava“ pobeda ako je Demokratska partija socijalista osvojila najveći broj glasova i ostala najjača politička stranka u Crnoj Gori?

O kakvoj se uopšte pobedi radi ako pobednici i pobeđeni imaju podjednak broj glasova 40:40? Opozicija je došla do broja 41 i proglasila pobedu na osnovu samo jednog poslaničkog mesta koje je u prethodnom sazivu pripadalo hrvatskoj nacionalnoj manjini a koja se sada tog poslaničkog mesta praktično odrekla u korist opozicije i tako presudno uticala na rezultat izbora.

Verovatno će ostati grobna tajna zbog čega su hrvatski političari odlučili da na ove izbore idu sa dve partije, pocepaju svoje malo biračko telo i tako namerno ostanu bez zastupnika u parlamentu.

Šta se tu dogodilo, ko stoji iza te mutne radnje, ko je to finansirao i ko je kome šta obećao – sve će se to možda nekad razjasniti, a možda i neće. Ali, i sada je jasno da ta operacija ne bi bila moguća da predstavnici Evropske unije zaduženi za Zapadni Balkan nisu odlučili da okrenu glavu dok se posao ne završi jer su, pored ostalog, dobili i „mornarsko obećanje“ opozicije da se spoljnopolitički kurs Crne Gore neće menjati.

Tako je EU došla u poziciju da se upozna sa pravim značenjem srpske poslovice „Obećanje ludom radovanje“. U svakom slučaju, ostaće zapamćeno da je ova pobeda ostvarena uz pomoć jedne nečasne političke manipulacije u okviru prljavog hibridnog rata.

U svojoj religioznoj ostrašćenosti autor je ateiste proglasio „primitivnim“ a zatim i počastio tvrdnjom da je crnogorski zakon o slobodi veroispovesti „antievropski, anticivilizacijski i antiliberalni“.

Ovakvom apodiktičnom tonu, koji ne podnosi drugačije mišljenje, argumenti ništa ne znače, pa tako ni argument da je Venecijanska komisija, sastavljena od evropskih eksperata, dala tom zakonu pozitivnu ocenu.

Uostalom, ako je zakon takav kakvim su ga krstili klerikalni krugovi, zbog čega onda Srpska pravoslavna crkva nije prihvatila da se o njemu izjasne Ustavni sud Crne Gore i Evropski sud za ljudska prava nego se sakrila iza nekih stupidnih izgovora?

Da će nova vlada taj zakon povući, na ogromnu žalost, kako kaže Divjak, „88 naših kvaziliberalnih potpisnika poznate peticije“, u to ja, kao „kvaziliberal“ i potpisnik peticije 88 protiv velikosrpske agresije, uopšte ne sumnjam.

I to je jedino što je tačno u ovom tekstu. Ali njegova završna tvrdnja da je „blistava“ pobeda „izvojevana bez ikakvih iole direktnijih mešanja sa strane“ predstavlja nešto zbog čega će autor dobiti srdačne čestitke od Ane Brnabić, Dačića, Vulina i drugih koloritnih figura balkanske despotije protiv koje se on tobože bori, podupirući iz sve snage njene idejne i propagandne temelje.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije i doktor političke sociologije