Nezavisnost sudstva i suđenje oko međe

Izrečen je niz proizvoljnih i netačnih konstatacija koje zahtevaju moj odgovor upravo iz razloga koje je gospodin Milan Antonijević naveo, a tiču se upoznavanje građana Srbije sa njihovim pravima. Sudija Majić je naveo da nije dobro da se nadležnosti Zaštitnika građana proširuju u oblast pravosuđa. Postavljam pitanje da li ovaj stav dolazi otud što sudija Majić nema dovoljno informacija o neefikasnosti rada sudova, a koje su poznate svim građanima Srbije, ili nije upoznat sa činjenicom da se punom kontrolom sudova bave ombudsmani Finske i Švedske, da sudsku upravu kontrolišu ombudsmani Austrije, Luksemburga, Velike Britanije, Portugala, Španije, Poljske, Češke, Slovačke, kao i Evropski ombudsman u odnosu na zemlje EU, čija je tradicija u poštovanju ljudskih prava i naš uzor, te ombudsmani u zemljama bivše Jugoslavije (Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, Slovenija i BiH).

Takođe, sudija Majić pominje „nova ovlašćenja faktorima van pravosuđa“ koja bi otvorila mogućnost za novi vid političkog pritiska. Podsećam da je Zaštitnik građana nezavisan i kontrolni državni organ, da je ustavna kategorija, a ne faktor van pravosuđa, sa definisanim delokrugom rada u čijoj nadležnosti je zaštita i unapređenje ljudskih prava. Majićevo pitanje čija je inicijativa za uvođenje kontrole rada sudske uprave, moja ili neke šire akcije je suvišno, s obzirom da je poznato da je rad srpskog pravosuđa kritikovan u zemlji i van nje, a rešavanje ovog problema jedan je uslova za ulazak naše zemlje u EU.

Primedba gospodina Milana Antonijevića o postupanju Zaštitnika građana u slučajevima pritužbi građana na probleme u saobraćaju, koje je i autor članka nazvao ironičnim, govori o nepoznavanju rada Ombudsmana, jer prema važećim propisima Zaštitnik građana kontroliše izvršnu vlast, između ostalog policiju, a samim tim i Saobraćajnu policiju, ako je to potrebno. Slažem se sa konstatacijom da treba ojačati Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, budući da do sada nije bilo većih pomaka u radu sudske uprave od 2008. godine, od kada su ovi organi zakonom osnovani. Tačno je da građani ne poznaju svoja prava u ovoj oblasti, kako navodi Antonijević, ali odgovornost za to snose svi koji se stvarno ili deklarativno bave ljudskim pravima, a najveću oni koji se ovim poslom bave najduže.

U javnoj raspravi dominira floskula „ne dirajte nezavisno pravosuđe“, ali i zamena teza kada govorimo o pravima građana u ovoj oblasti. „Ne diraj mi u nezavisnost sudstva“ ne može biti odgovor građaninu na njegovo pitanje o razlozima višedecenijskog suđenja oko međe. Takođe, nedopustivo je da, kada konačno dođe do sudske odluke, da se ona ne izvršava, u šta se Zaštitnik građana uverio više puta.

Isticanje načela dobre uprave, koje bi trebalo da važi i u sudovima (efikasan i stručan odgovor na zahteve građana, okrenut njihovim potrebama i ispunjavanju) ni na koji način ne može zadirati u nezavisni rad sudija.

Svi dostupni mehanizmi u Republici Srbiji koji treba da doprinesu što bržem donošenju pravnosnažnih sudskih odluka za sada se ne pokazuju dovoljnim niti delotvornim. Posledica toga je da sudski postupci zastarevaju, a građanima se suštinski time uskraćuju sudska zaštita njihovih prava i interesa. Šteta koja usled toga nastane ne može se ispraviti čak ni u onim retkim slučajevima kada odgovorni za zastarelo budu sankcionisani. Ideja ombudsmana je da kontrolom rada sudova u domenu sudske uprave ta prava budu zaštićena.

Autor je ombudsman Republike Srbije