Nije bilo pometnje u SANU

Vi nesumnjivo znate da je mnogo manje reči potrebno da se neko napadne a neuporedivo više da se napadnuti „odbrani“.

Zato Vas molim da bez skraćivanja objavite moj odgovor profesorki Suzani Rajić na njen tekst „Kako je moja pojava uznemirila jedan naučni skup u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Ljuti akademik Radoje Čolović“ objavljen u Vašem cenjenom listu od 10. 12. 2021. godine.

Profesorki Rajić očigledno godi što je, kako veruje, održala lekciju Akademiji, ali se bojim da je sasvim neumesno kad neko za sebe u naslovu članka u tako uticajnim novinama kakav je „Danas“ napiše da je njena „pojava uznemirila jedan naučni skup u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti“, zatim da je njeno pojavljivanje na početku naučnog skupa o akademiku Vladanu Đorđeviću (2. 12. 2021) izazvalo „nategnutu atmosferu“, da su malobrojni „koji su imali smelosti da je pozdrave to činili poluglasno“, da su od nje bežali u „polupraznu salu“ da ih ko iz Akademije ne bi video da se sa njom pozdravljaju, … da se zbog njenog dolaska „predsedništvo uskomešalo, ulazilo i izlazilo iz sale“, tako da „nije bilo teško shvatiti da je komešanje izazvalo moje (tj. njeno) pojavljivanje“. Mislim da je svaki komentar izlišan.

Ne sumnjam da će čitaoci umeti da ocene ovakve izjave.

Neupućeni čitalac bi mogao pomisliti da je dolazak profesorke Rajić zaista izazvao opštu pometnju u Akademiji, te da ona nije napustila skup (ako ga je napustila?), da bi predavači bili toliko pometeni da bi skup možda bio i prekinut.

Njena opaska da je sala bila poluprazna je tačna, jer Akademija strogo primenjuje protivepidemijske mere (svako drugo mesto mora biti slobodno).

Gospođo Rajić, što je mnogo, mnogo je.

Potpuno sam siguran da sa ovakvom, za jednog univerzitetskog profesora nepriličnom prepotencijom, niste zadobili simpatije ozbiljnih čitalaca, već naprotiv.

Kod ozbiljnog sveta skromnost je na mnogo većoj ceni od prepotencije.

Nadam se da ćete iz ove velike greške izvući pouku.

Uveravam Vas da mene, koji sam bio u predsedništvu, ni najmanje niste ni uznemirili niti u bilo čemu poremetili.

Kad je nakon svečanog otvaranja data uobičajena pauza od desetak minuta da bi gosti eventualno mogli otići, ja sam potpuno neuznemiren izašao da na brzinu popijem kafu.

Vi ste mi prišli i predstavili mi se.

Ja sam Vas uživo video samo jednom sa desetak metara daljine oktobra 2005. godina kad ste, kao i moja malenkost, bili predavač na naučnom skupu posvećenom Vladanu Đorđeviću, koji su povodom 75 godina od njegove smrti organizovali akademici Vladimir Kanjuh i Zlatibor Petrović, pa Vas ne bih prepoznao jer je Vaš lik sasvim izbledeo iz mog (staračkog) sećanja.

Čak me je obradovalo kad ste mi se predstavili jer mi se učinilo da ste lepši nego 2005, a bilo mi je drago i da Vas posle mnogo neuspelih pokušaja konačno vidim i da Vam kažem da sam na Vas mnogo ljut (moguće da sam čak rekao i „besan“) i da Vam, iako ste Vi to dobro znali, objasnim i zašto.

Naš razgovor prekinulo je zvono (za koje Vi neosnovano verujete da je za mene bilo spasonosno!).

Ono je za mene bilo samo i jedino poziv slušaocima (pa valjda i predsedavajućim sesijom, u kome je moja malenkost bila „glavna persona“) da uđu u salu da bi počeo radni deo skupa. To, i ništa više.

Od službenika Akademije sam čuo da ste svojevremeno dolazili kod predsednika Akademije, akademika Vladimira Kostića, da, kako su mi preneli, protestujete što niste pozvani da učestvujete na planiranom naučnom skupu o Vladanu Đorđeviću.

Ja predsednika Kostića o tome nikad nisam pitao, niti mi je on tako nešto bilo kad pomenuo, tako da tek iz Vašeg članka saznajem da se taj Vaš dolazak u Akademiju stvarno i dogodio.

Na konstitutivnom sastanku Odbora za obeležavanje 176. godišnjice rođenja Vladana Đorđevića, na koji nas je (početkom aprila 2019) pozvao akademik Kostić da nam predoči šta Akademija od nas očekuje, sasvim nevoljno sam pristao da budem predsednik Odbora, jer se akademik Kanjuh te dužnosti nije hteo da prihvati (predsednik Odbora morao je biti neko od nas dvojice jer je inicijativa za obeležavanje godišnjice akademika Vladana Đorđevića potekla od Odeljenja medicinskih nauka).

Prihvatajući se te teške i nezahvalne dužnosti, bojao sam se da li ćemo uspeti da okupimo dovoljno stručnih i odgovornih saradnika koji će preuzete obaveze izvršiti na vreme i kako najbolje znaju i umeju i da li će rezultat rada Odbora biti bar blizu rezultata rada ranijih odbora, koji su postavili visoke standarde prilikom obeležavanja godišnjica nekoliko istaknutih članova Akademije koje ona neguje od 2017. godine.

Već na tom sastanku upozorio sam sve članove Odbora da strogo vode računa da se angažuju ne samo stručni nego i odgovorni saradnici za koje se može osnovano verovati da će preuzete obaveze izvršiti ne samo dobro, nego i na vreme.

Kao primer osobe koju nikako ne bih voleo da vidim među saradnicima pomenuo sam i Vas a zbog Vašeg ponašanja posle jednog naučnog skupa 2005. godine.

Rukovodio sam se narodnom izrekom „Ko vas jednom prevari (izneveri) ubio ga Bog, ko vas dva puta prevari (izneveri) ubio Bog i njega i tebe, a ako vas neko izneveri ili prevari po treći put, nek Bog ubije samo tebe“.

Sa punom odgovornošću izjavljujem da na mene ni predsednik Kostić, ni bilo ko od drugih rukovodilaca Akademije, sekretar ili član Odeljenja istorijskih nauka nije uticao da Vas ne pozovem da učestvujete na pomenutom skupu. To je bila moja i samo moja odluka, iako mi nikad nije padalo na pamet da dovodim u sumnju Vas kao istoričara i profesora.

Nemam nikakvih širih saznanja o nesporazumima između Istorijskog odeljenja SANU i Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta o kojima govorite. Ako ti nesporazumi postoje, o tome bi morali da razgovarate vi. Šta bi tu npr. mogla da pomogne moja malenkost?

Gđo Rajić, Vi možete da pišete šta god hoćete, ali su neoborive činjenice koje slede:

Svi učesnici naučnog skupa koji su oktobra 2005. godine o Vladanu Đorđeviću organizovali akademici Vladimir Kanjuh i Zlatibor Petrović (pa i Vi i moja malenkost) trebali su da predaju radove za štampu u „Zborniku“ tokom skupa. Kako to više učesnika nije uradilo, predsedavajući, akademik Kanjuh je dao krajnji rok da se do 31. 12. 2005. svi radovi dostave za štampu.

Negde sredinom februara 2006. godine pitao sam akademika Kanjuha kada će izaći Zbornik. On mi je odgovorio da mu još neki autori nisu dostavili radove i pomenuo je i Vaše ime. Rekao mi je i da je u nekom velikom poslu i zamolio me da Vas umesto njega kontaktiram i zamolim da pošaljete Vaš prilog. Pošto sam u to vreme još uvek bio aktivni hirurg, u pauzi između operacija danima sam, po nekoliko puta, zvao Vaš fakultet ali Vi nikad „niste bili tu“, da li stvarno ili niste hteli da se javite, to nisam mogao znati. Ljubazne osobe kojima sam, valjda, tolikim pozivima bio dosadio, savetovale su mi da ostavim brojeve mojih telefona i obećavale da će Vam ih predati i uveravale „da ćete se Vi svakako javiti“, što se nikada nije desilo. Koliko se sećam, Vi ste tada bili docent a ja više od 10 godina redovni profesor i bar 20-30 godina stariji od Vas, pa i dopisni član SANU. Vi me niste udostojili odgovora ni telefonom, ni porukom, ni pismom. Na kraju mi je jedna, očigledno fina gospođa, poluglasno rekla da „odgovor od Vas neću nikad dobiti“.

Kako sam uporan čovek, setio sam se da sam ceo simpozijum snimao diktafonom, koji sam pre toga nabavio. Vaše izlaganje sam dao da se pretvori u elektronsku i papirnu formu. U tekstu je ostala po neka praznina jer se neke Vaše reči nisu mogle razumeti. Više se ne sećam kako, i preko koga, saznao sam Vašu adresu stanovanja i poslao sam Vam i CD i tekst u papirnoj formi sa molbom da ga dopunite, ako treba korigujete i autorizujete, i da mi ga do nekog roka, koga se više ne sećam, vratite da bih ga predao akademiku Kanjuhu. Kako ni posle toga od Vas nisam dobio ni pismeni, ni usmeni odgovor, obavestio sam akademika Kanjuha o „uspehu“ svojih nastojanja. Zbog Vas i još nekih kao što ste Vi, Zbornik nije štampan.

To je bio jedini i isključivi razlog što sam bio protiv Vašeg anagažovanja na ovom naučnom skupu, jer posle svega što sam naveo nisam imao ni malo poverenja da bi ste se ovog puta ponašali drugačije.

Izgleda mi da je u Vašem članku moja malenkost bila samo „kolateralna šteta“. Na to mi ukazuje Vaš zaključak (koji je izgleda bio i glavni cilj Vašeg članka), da sam ja (valjda iz neke jedino Vama znane solidarnosti sa Odeljenjem istorijskih nauka, ili nekog njegovog člana?!) na svoja „pleća preuzeo teret da zaštitim prave vinovnike decenijskog žrtvovanja intersa nauke svojevolji pojedinaca“.

Budite potpuno uvereni da je Vaš zaključak lišen svakog osnova.

Autor je član Srpske akademije nauka i umetnosti