Nije sve osiromašeni uranijum

Radioaktivnost je bila ono „nepoznato“ početkom XX veka i ne bi trebalo da bude novost na njegovom kraju. Sredinom tog veka čovečanstvo se srelo sa posledicama dejstva nuklearnih bombi, kao i slučajnih akcidenata na velikim nuklearnim mašinama za mirnodopsku proizvodnju energije. Pri toj eksploataciji se nagomilao nusprodukt kolokvijalno nazvan osiromašeni uranijum. I onda je monstruozna mašta naučnika u službi vojne industrije napravila projektile sa prodornom uranijumskom glavom.

Ne treba mnogo pameti da se osude loši potezi na svim stranama, koje su odlučivale, da se na tlu Evrope bombarduju veliki industrijski objekti (rafinerije, petrohemija, namenski i civilni objekti hemijske industrije), rezervoari nafte i transformatori, jer su bile uveliko poznate posledice po životnu sredinu u slučajevima njihovog razaranja. Monitoring toksičnih i kancerogenih materija je bio sistematski organizovan u okviru međunarodnih projekata. Transport i taloženje tih materija se evaluirao na nivou cele Evrope, te se ne može reći da zvaničnici nisu to znali. U tome je i hipokrizija evropskih poslenika u oblasti zaštite životne sredine što nisu digli glas ni pre ni posle tih dejstava NATO alijanse. SFRJ, kasnije i SRJ, bile su ravnopravne članice tih projekata i imale regionalne stanice za monitoring materija iz prve faze programa. Kod nas je postojao vrlo obučen kadar za praćenje prekograničnog transporta štetnih materija. U slučaju akcidenta u Černobilju prognoze naših stručnjaka o rasprostiranju radioaktivnog oblaka su se gotovo stopostotno potvrdile kasnijim merenjima. A mogle su biti vrlo korisne za preventivno delovanje kako treba koristiti vodu, povrće i voće, pa čak i meso životinja koje su bile na pašnjacima. Posle 30 godina se mere i ostaci poreklom iz Černobilja, ali je sada značajno smanjen nivo njihove radioaktivnosti. NATO je dodao osiromašeni uranijum. To je bilo ciljano gađanje meta bez milosti na teritoriji Republike Srpske, Srbije i Crne Gore.

U Institutu za nuklearne nauke u Vinči je takođe postojao vrlo stručan kadar i timovi su odradili čišćenje kontaminiranih teritorija za koje se znalo. U tim oblastima su i potvrđeni uticaji na zdravlje pojedinaca. A šta ako ne znamo sve o onome što nam je bačeno po glavi stanovnika?! Registruje se povećan broj slučajeva kancera i to kod dece. Zatim ide visoka smrtnost jer nemamo uslova za preventivu i lečenje kao što je u razvijenim državama. Iz ovog kratkog prikaza se naslućuje složenost ovog problema i zaista nauka treba da otkrije ono nepoznato, odnosno istinu šta je to čemu je bilo izloženo naše stanovništvo za vreme NATO bombardovanja i koje su dugoročne posledice. Ima podataka, koji su publikovani u renomiranim edicijama i saopštavani na međunarodnim skupovima, ali je sistematsko istraživanje izostalo. To se odnosi i na vezu između povišenog broja slučajeva kancera i prisustva toksičnih i kancerogenih materija u životnoj sredini. Nema mesta kritici za podsećanje da to kao problem postoji. Naprotiv, treba organizovati okrugle stolove na kojima će razmatrati svi aspekti tog problema.

Da li popularne emisije pomažu tom nastojanju? Svakako da, jer nas probude iz učmalosti.

Uobičajilo se da se sve što je zlo bačeno podvede pod osiromašeni uranijum, jer širem auditorijumu je teško objasniti šta su dioksini, hlorovani-bifenili i druga organska jedinjenja. Nije naodmet da se koriste i hiperbole u dimenzionisanju posledica, jer naš narod kaže da se ni majka ne seti dok dete ne zaplače. Ta majka je država koja treba da obezbedi sredstva za istraživanja ili da pokrene postupak naplate ekološke štete od onih koji su nas bombardovali.

Autorka je naučna savetnica Instituta za fiziku u penziji