Nije tačno da advokatura sarađuje sa režimom

Smatram da su u tom tekstu navedene brojne proizvoljne tvrdnje u vezi organa Advokatske komore Beograda i Srbije, a koje su me kao člana Upravnog odbora Advokatske komore Srbije motivisale da reagujem na ovaj način.

Sa tvrdnjom uvaženog kolege da je Srbija poslednjih sedam godina izložena delovanju klike Aleksandra Vučića koja je devastirala praktično sve mehanizme uređene države se apsolutno slažem.

Međutim, nikako se ne mogu složiti sa tvrdnjom da organi Komora ćute i da ne žele da se suprotstavljaju aktuelnom režimu štiteći nekakve svoje poslove i zaradu, jer to naprosto nije tačno.

Jedan advokat bi trebalo da zna da tvrdnja bez dokaza ne može biti uzeta za verodostojnu.

Uvaženi kolega takođe tvrdi da je aktuelni režim „ustoličio“ sadašnje rukovodstvo Komore, uz podršku ministra policije i guvernera NBS, ali za to ne daje niti obrazloženje, niti bilo kakav dokaz.

Motiv za takvu tvrdnju sakriven je u činjenici da kolega Todorović pripada maloj grupi advokata koja je 10. juna 2017. godine pokušala da, suprotno Zakonu o advokaturi i Statutu AKB, izabere samu sebe u upravni odbor AKB i to u saradnji sa dotadašnjim rukovodstvom, koje je činilo sve da se razdor u komorama nastavi i da se stanje u advokaturi nikada ne razreši.

Nije, međutim, tačno da sadašnje rukovodstvo srpske i beogradske advokature ćuti, ništa ne čini i poslušno sarađuje sa aktuelnom vlašću.

Objektivni posmatrači će uvideti da razdora u srpskoj advokaturi više nema, da sve službe Komore funkcionišu besprekorno i da se advokatura vraća na scenu i postaje faktor prema kome vlast mora da ima respekt.

U pogledu zakonodavne aktivnosti mora se istaći da advokatura nema položaj formalnog predlagača zakona, te da nema mehanizme kojima bi sprečila zakonodavnu vlast da donosi zakone kakvi joj padaju na pamet.

Predstavnici advokature u radnim grupama za izradu zakona daju svoj maksimum kako bi se izbeglo donošenje loših propisa, ali kada radne grupe okončaju svoj rad mi više nemamo uticaja na tekst predloga zakona, niti na rad skupštinskih odbora ili plenuma koji o tim predlozima zakona glasa.

To nije krivica rukovodstva AKS ili AKB, već je jednostavno činjenica koju ne možemo da izbegnemo, svidelo se to nama ili ne.

Posebno je problematičan stav uvaženog kolege da je aktuelna vlast omogućila da AKB prebaci milione evra AKS. Radi se, zapravo, o obavezi AKB da plati članski doprinos AKS, što prethodna garnitura u AKB nije činila godinama i time direktno onemogućila rad AKS. U pitanju je klasičan spin.

Taj novac se koristi isključivo za potrebe funkcionisanja rada organa Komore i u tome nema ničega spornog, niti nezakonitog.

Iz izveštaja Nadzornog odbora AKS je svako mogao da sazna da smo 2019. godine ostvarili uštedu u odnosu na 2018. godinu, a velika je šteta što predstavnici javne reči nisu našli za shodno da tom skupu prisustvuju i sopstvenim očima se uvere u to kako sada funkcionišu stvari u advokaturi.

A rezultata ima mnogo.

Vratili smo u život Advokatsku akademiju, ponovo pokrenuli naučni časopis „Branič“, sprečili donošenje nekoliko zakona koji bi uništili ionako razvaljen pravni sistem države, učinili da poreski položaj advokata bude izvestan, ostvarili saradnju sa brojnim komorama u regionu i međunarodnim organizacijama advokata, uspostavili call-centar za službene odbrane, podneli niz inicijativa za izmenu propisa i izmenu sudske prakse, te omogućili da se glas advokature bar čuje u državnim institucijama, ako već ne žele da ga i poslušaju.

Neukusan je komentar uvaženog kolege da rukovodstvo AKS u svom saopštenju ne pominje lično predsednika države i da bestidno poziva sudije i tužioce da se sami izbore za svoju nezavisnost i samostalnost.

Treba istaći da je saopštenje AKS, koje kudi kolega Todorović, izdato povodom nesuvisle izjave jednog državnog sekretara, koji je u zanosu svoje zaljubljenosti u vrhovnog vođu predložio da sudije i tužioce bira predsednik Republike, pa zato i nije bilo realne potrebe da se u saopštenju proziva sam predsednik, iako je svima jasno da se imenovani ne bi mnogo ustručavao da i takvu ulogu preuzme u svoje ruke.

Sudije i tužioci su nosioci sudske vlasti u Republici Srbije koji primaju plate iz državnog budžeta i čija je obaveza da reaguju na nepočinstva vlasti.

Advokatura nije tu da uči sudije i tužioce njihovom poslu, niti je advokatura ta koja treba da se izbori za samostalnost sudske vlasti.

Svaki sudija i tužilac ima pravo i dužnost da postupa kako po službenoj dužnosti, tako i po zahtevu nekog građanina.

Tu nedostaje kičme i kuraži, a ne u advokaturi.

Advokatura u celini i svaki advokat pojedinačno sve svoje napore ulaže upravo kako bi sudije i tužioce nekako privoleo da rade svoj posao po zakonu, jer to i jeste ustavna uloga advokature prema članu 67 stav 2 Ustava Republike Srbije.

Međutim, advokatura ne može da uradi ono što je u nadležnosti nosilaca sudske vlasti umesto njih, koliko god da se trudi.

Sadašnje rukovodstvo AKS je svesno problema koji tište advokaturu i građane ove zemlje, ali prosto fizički nije moguće postići sve za relativno kratko vreme od kako je mandat počeo, pa bih ovaj tekst završio predlogom kolegi Todoroviću da svoj talenat, znanje i iskustvo upotrebi tako što će pomoći naporima advokature u borbi za Ustav i zakone i prava građana, a ne tako što će pisati tekstove koji služe zamagljivanju istine i blaćenju sadašnjeg sastava organa AKS i AKB.

Za kraj, da naglasim da je ovo pismo isključivo moj lični stav i ne pretenduje da bude zvanični stav UO AKS.

Autor je advokat u Beogradu i član UO AKS