Pretnje i napadi na moje kolege glumce su sramni: Lični stav Nikite Milivojevića

Dakle pričamo o Vašem tekstu koji ponavljate u odgovoru meni (13. jun Danas): „Zli jezici kažu da je Milivojević tih godina u javnosti nastupao kao buntovnik i kao neko ko je jako uznemiren zbog onoga što se dešava, ali nikada eksplicitno nije govorio protiv vlasti i njene tragične politike, nije viđen na građanskim protestima 90-ih godina, nije potpisivao građanske peticije poput nekih svojih kolega i drugih umetnika…“

Pre svega želim da Vam se zahvalim što ste me podsetili na 90/te i pružili mi priliku da bar nešto kažem o tom vremenu i stvarima o kojima ranije nisam imao potrebe da govorim.

Za razliku od „zlih jezika koji kažu“… ( a verujte da mogu da pogodim i ko su ti „zli jezici“), postoji mnogo činjenica, fotografija sa protesta, novinskih tekstova, pozorišnih kritika, intervjua… iz vremena 90/tih, gde se
jasno vidi da je sve upravo suprotno ovome što ste napisali.

Na primer : („Naša Borba“ od 27.01.1997. / naslov : „Pištaljke u Beču“).

… “Zanimljivost sa ovoga gostovanja (predstave „Banović Strahinja“) desila se drugog dana igranja kada je reditelj Nikita Milivojević izašao na pozornicu i saopštio da ansambl predstavu posvećuje beogradskim studentima. Potom je izvadio pištaljku i dunuo da bi ga potom cela sala podržala aplauzom i zvukom pištaljki … Na kraju predstave je pročitano pismo podrške grupe studenata iz Beča svojim kolegama u Beogradu. Zbog toga se ansambl predstave odlučio da 31.01.1997. odigra vanrednu predstavu za studente u Zvezdara teatru, i uruči skromnu finansijsku podršku koja im je poslata iz Beča …“

Najavljena predstava se odigrala u Zvezdara teatru, kod Dušana Kovačevića. Dok sam pred publikom te večeri čitao protestno pismo pored mene je bio vođa studentskog protesta 90/tih, Čedomir Jovanović.

Da li je ovo dovoljno „eksplicitno“?

Nekoliko godina pre ovog događaja desila se prva otkazana pozorišna predstava u znak podrške studentskim demonstracijama. Bila je to moja predstava „Maska“, (Narodno pozorište, 1993), upravo u vreme Aleksandra Berčeka.

Lično sam izašao ispred glumaca i pred punim gledalištem rekao da u znak protesta i podrške studentskim demonstracijama nećemo igrati te večeri predstavu.

Posle tog događaja počela su otkazivanja predstava i u ostalim beogradskim pozorištima, a govore, koje danas u pozorištima čitaju moje kolega pred početak predstave, pisao sam u to vreme ja (uglavnom uz pomoć Svetlane Cece Bojković).

Verovatno se ne sećate (razumem, bilo je davno), da sam bio prvi direktor drame Narodnog pozorišta posle 5. oktobra. Kako je to moguće, zahvaljujući čemu?

Možda je Željko Simić pozvao Zorana Đinđića i preporučio me – u to je, ipak, priznaćete, teško poverovati.

Pretpostavljam da ste u Vašem tekstu slučajno zaboravili po mnogima najznačajniju antiratnu predstavu 90/tih , „U potpalublju“ (JDP, 1996) koja je bila direktno protiv Miloševića i njegove vlasti, i u to vreme poređena sa zabranjenom predstavom „Kad su cvetale tikve“ Bore Draškovića.

Ili predstavu “Emigranti“ (BDP, 1991) kod Borke Pavićević… gde su prvi put javno, kao deo predstave, prikazani video snimci iz Vukovara.

Predstavu smo inače odigrali i studentima u amfiteatru Filozofskog fakulteta, kada su se zatvorili i štrajkovali nedeljama. Zahvaljujući tome sledeće igranje u BDP-u ostalo je upamćeno po najavi podmetnute bombe u pozorištu.

Predstava se inače završavala pesmom Radeta Šerbedžije „Neću protiv druga svog“ koja je bila veoma popularna u to vreme i puštala se redovno tokom protesta tih godina.

To što ja ne mašem ovim stvarima svih ovih godina i ne skupljam nekakve jeftine poene (to je nepristojno, ali, nažalost, pristojnost više nije kod nas osobina za poštovanje), to ne znači da sve ovo o čemu govorim ne postoji, i da ću Vam dozvoliti da iznosite razne neistine i proizvoljnosti.

Moram priznati da mi je sada, kada sam već počeo, gotovo žao da još ponešto ne ispričam, spomenem i neke druge događaje ili predstave: „Sedmorica protiv Tebe“, (BDP, 1993), “Mario i mađioničar“ (JDP, 1991)… koje su takođe pratile razne „zanimljivosti“ slične ovima koje navodim, jer su više nego jasno govorile o našoj stvarnosti 90/tih.

Umesto toga , pre nego završim, reći ću nešto na temu građanskih peticija, koje “zli jezici kažu “, navodno – „nisam potpisivao kao mnoge moje kolege“.

U dnevnom listu „Danas“ online, 31.01.2019. nalazi se i sledeći naslov: „Glumci podržali proteste: U odbranu slobode govora i stvaralaštva“.

U tekstu ćete među mnogim imenima podrške protestu „1 od 5 miliona“ videti i moje ime. Ovo dakle nisu više 90/te, ovo je bilo koliko juče.

Možda je malo neprijatno (ili nije?) što je tekst objavljen upravo u novinama za koje sada pišete, a Vi o tome ništa ne znate, ali, razumem, dešava se. Ponekad i „objektivan i profesionalan“ novinar kao što ste Vi, u žurbi previdi neke stvari.

Hvala Vam i što brinete za Bitef.

Za razliku od Vas ja tačno znam šta bi rekao Jovan Ćirilov, jer smo godinama sarađivali. Za Miru Trailović nisam siguran, nju nisam poznavao, ali usuđujem se da kažem da i to mogu da naslutim.

Bitef je uvek bio prioritet svemu, na prvom mestu, i branio se da opstane na različite načine – iskušenja su bila razna, kao uostalom i danas, ali to sada nije tema.

Svakako budite uvereni da ćemo se moj tim i ja truditi da budemo dostojni naših prethodnika. Upravo smo objavili repertoar (bilo je potajnog navijanja „zlih jezika“ da nećemo uspeti) … a dok ne vidite predstave, vrlo smo ponosni na slogan.

U njemu takođe možete pronaći dosta odgovora na razne „dileme“ koje imate vezano za Bitef.

Izgleda da sam se raspričao (očigledno ste me inspirisali ) a morao bih morao da krenem na probu.

Trenutno sam u Atini gde radim novu predstavu, (pretpostavljam da znate kako već dugi niz godina živim i radim u Atini – takođe posledica 90/tih). Nadam se da ćete ovo uvažiti kao opravdanje zašto nisam na protestu. Umesto mene fizički šetaju moja deca i vrlo sam ponosan na njih zbog toga.

Ali pošto ste me u Vašem tekstu direktno pitali dugujem Vam i direktan odgovor, inače opet nešto neće biti jasno: pretnje i napadi na moje kolege glumce su sramni, podržavam svoje kolege kao i proglas našeg Udruženja (da li bi uopšte bilo normalno da je drugačije!?).

S obzirom da sam se upravo čuo s mojim prijateljem Nenadom Maričićem setio sam se ponovo 90/tih: kao prilog mogao bih da dostavim još jednu fotografiju iz tog vremena na kojoj sam u ulozi koju on ima na protestu ovih dana.

Verujem da bi ona bila dovoljno „eksplicitna“ ako sve ovo što sam do sada naveo nije .

I na kraju, da ne zaboravim, još jednu vrlo važnu stvar: veoma mi se dopao naslov Vašeg teksta. Hteli ste da budete ironični ali igrom slučaja potpuno ste u pravu: ja razumem svaku vlast – tako je, to sam naučio od Šekspira!

Jedna moja predstava, („Prljave ruke“ Atelje 212, 2009.) na temu revolucije, počinjala je rečenicom: „Svi ste vi isti“! Rečenica je bila upućena raznim „prljavim rukama „… Na sceni je zatim usledila eksplozija koja je raznela scenografiju zajedno sa glavnom zavesom … (gotovo neverovatna koincidencija da je rečenicu izgovarao tada još sasvim mladi Marko Janketić, koji danas, u stvarnosti, sjajno nastavlja svoju ulogu pobunjenika iz naše predstave).

Dakle: za razliku od Vaših prijatelja „zlih jezika“, ja se nisam slagao i ne slažem se – kako sa vlašću iz 90/tih, onom prošlom, sadašnjom, tako i onom budućom – ma koja da bude. Jer, kao što sam već rekao u intervjuu: „umetnik je antipod svake vlasti i politike“ – tačno ste me citirali.

Tome dodajem još jedan citat iz istog intervjua: „moji stavovi se jasno vide u mojim predstavama“. Radi boljeg razumevanja ovog citata upućujem Vas na moje poslednje predstave, (intervjue vezano za iste), koje sam radio u Srbiji: „Veštice iz Salema“, „Nosorog“, „Travnička hronika“, „Magbet „.

Autor je reditelj i umetnički direktor Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (BITEF)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.