„Nudim opkladu ministarki zdravlja“: Autorski tekst Zorana Radovanovića

To može da bude predmet kafanske svađe u dugoj zimskoj noći, pa da se ponavlja i tokom narednih sličnih „sesija“ među zgubidanima u oblacima alkoholnih i duvanskih isparenja, ali gde je naučna elita te dične zemlje?

Pa, ona pripada planetarnoj naučnoj zajednici (mimo malobrojnih, ali bučnih „uranijumskih svedoka“) i, poput svojih kolega po svetu, jasno se izjašnjava u naučnoj literaturi, u stranim i domaćim udžbenicima, u univerzitetskoj nastavi po svetu i u Srbiji, ali i kroz svoja profesionalna udruženja, a posebno preko Međunarodne agencije za istraživanje raka (IARC), čije stavove oblikuje učešćem u odgovarajućim ekspertskim grupama.

Istina je da se naši stručnjaci klone izjava u javnosti o temama poput uranijuma, za koje je već „presuđeno tamo gde treba“.

Nedavni izuzetak je članak profesora M. Krmara „Uranijumsku municiju držao sam u rukama“ (Danas, 28. mart). Hvala mu što kaže da se „profesor Zoran Radovanović u ime struke bori protiv oponenata“, ali je karakteristično da, poput ostalih retkih pojedinaca koji su pokazali tu dozu hrabrosti, nastavlja: „Da ne bi bilo zabune i da moje ime kojim slučajem ne bi osvanulo na listi žigosanih izdajnika koji opravdavaju NATO…“ Za to žigosanje očigledan sam primer. Zbog afirmacije vakcinacije, a još više zbog istine o NATO bombardovanju, trpim uvrede, pretnje, pa i fizičke napade.

Iz IARC potekla je lista od 534 kancerogene supstancije među kojima nema uranijuma. Potrebno je mnogo neodgovorne „hrabrosti“ da Institut „Batut“ krivotvori tu prostu istinu (Danas, 28. mart).

Zato sam na sajtu Epidemiolozi Srbije napisao: „Kao borac za narodno zdravlje, ‘Batut’ bi se davno odrekao ‘svog’ instituta, koji uporno ignoriše i narod i njegovu potrebu za informacijama. Nedavno su u ‘Batutu’ rešili da odgovore na pitanje od javnog interesa, ali su pribegli obmani (navodno je uranijum u PRVOJ grupi kancerogena). Tako sam se našao u situaciji da ovu krovnu ustanovu narodnog zdravlja branim od nje same – rekao sam da je u pitanju greška, mada je nadležni politkom pribegao bezobraznoj laži, ne pitajući epidemiologe u ‘Batutu’ koji znaju da je uranijum u TREĆOJ grupi (nema dokaza da je kancerogen).“

Još dalje u nekritičnosti otišlo se narednog dana (Z. Vukmirović, Danas, 29. mart) tvrdnjom da uranijumska zračenja „mogu biti kancerogeni u najopasnijoj grupi 1“, uz objašnjenje: „To je definisano 2012. godine i čeka potvrdu za uranijum na ljudskoj populaciji. Koliko slučajeva treba da se zabeleži, ne zna se, ali se zna šta se dogodilo… na jugu Srbije i na KiM.“

Prvo, niko iz IARC nije tako svrstao uranijumska zračenja.

Drugo, ko bi normalan prvo proglasio uranijum kancerogenom, pa onda čekao potvrdu za svoje nagađanje?

Treće, zna se koliko slučajeva treba da se zabeleži. Da je, recimo, troje od 15 veterana sa uranijumskim gelerima dobilo rak bubrega (mokraća im je radioaktivna, ali bez drugih posledica po zdravlje), dilema bi bila rešena.

Četvrto, zna se šta se dogodilo na jugu Srbije – korišćen je osiromašeni uranijum, ali Pčinjski okrug ima jednu od najmanjih stopa obolevanja i umiranja od raka u Srbiji, a autorki se priviđa masovni pomor od raka sa projektovanih 70.000 uranijumskih žrtava samo u 2019.

Taj pokušaj podvale, kako IARC navodno ne zna da je uranijum alfa, beta, pa i gama emiter, uvredljiv je za tu ustanovu, ali njome ne treba da se ponose ni njeni promoteri.

Iz IARC jasno poručuju da kancerogeni nisu svi, već samo oni radionuklidi koji su tako označeni. Pokušajmo da za manje dosetljive dočaramo poruku primerom: Džeparoši imaju ruke, imala ih je i Majka Tereza, ali to ne znači da je i ona bila secikesa.

Vrhunac je izjava ministarke zdravlja data za RTS dan-dva ranije.

Ona poziva međunarodnu naučnu zajednicu „da ispita kolike su posledice osiromašenog uranijuma po zdravlje ljudi“, ali unapred zna odgovor – „evidentno (je) da imamo povećanje broja malignih bolesti“.

Kada tvrdi „da su sedam godina nakon bombardovanja uočeni najpre porast obolelih od leukemije, limfoma, kao i da su to takozvani sistemski maligniteti“, ona se priklanja jednom čudaku koji je nacrtao grafikon sa ogromnim porastom učestalosti raka krvotvornih organa u vreme kada je to, po njegovoj proceni, trebalo da se dogodi, ali ignoriše zvanične podatke Registra za rak, po kojima je upravo tada došlo do smanjivanja odgovarajućih stopa.

No, umesto ovog zamornog preganjanja, predlažem ministarki jednostavan put do istine. Ako je nije sramota, neka posredstvom lista Danas pošalje upit o kancerogenosti uranijuma na adresu IARC. Eto, ne razume, a volela bi da zna, a i dužnost joj je da narodu saopšti istinu.

Opklada je jednostavna: Ako iz IARC potvrde da je uranijum kancerogen i da Srbijom hara epidemija raka (njihovi podaci to ne pokazuju), zaćutaću do kraja života. U protivnom, ministarkina ostavka bi bila jedini moralni čin.

Autor je epidemiolog i profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.