Nuklearke u Srbiji: Srbija pred kvarnim izborom

Ako sam dobro shvatio, profesor Krmar nije protivnik dobijanja energije iz nuklearnih izvora – već pre ima rezerve prema načinu na koji se naša država bavi ovim najavljenim projektom.

A takve rezerve imam i ja, a pretpostavljam i dosta onih koji se ovom temom bave iz ovog ili onog rakursa. Na kraju krajeva, u ovom trenutku proces je poprilično traljav i više liči na nekakvo opipavanje pulsa javnosti nego na ozbiljnu posvećenost projektu.

To se vidi i u predlogu zakona o energetici u kojem nema ni reči o nekim budućim proceduralnim stvarima (a zakon bi trebalo da bude baš to: najava nekih procedura) – na primer ni reči o tome hoće li biti uspostavljeno neko nezavisno regulatorno telo koje će se u budućnosti baviti ovom problematikom ili o uspostavljanju onog budućeg nezavisnog tela koje će imati mandat da donosi neke strateške odluke što se ovoga tiče – kao što nema ni reči o možda najvažnijoj stvari: o tome da pre bilo kakve odluke moramo da vrlo ozbiljno počnemo da uspostavljamo strukturu obrazovnih institucija ne bismo li u budućnosti mogli da uopšte razmišljamo o tome da u naš energetski miks ubacimo i nuklearnu energiju.

Sve zajedno, to mi govori da se u projekat srpske nuklearke ušlo sa pre će biti nekakvom kalkulantskom intencijom no sa bilo čim drugim ili – još grđe i gore – da se ovako postupa ne bi li se u budućnosti dozvolilo da ključne odluke o ovim pitanjima budu donešene arbitrarno, decizionistički i, nužno, odokativno.

Ali sve je to tek drugo pitanje. Prvo je: da li je nuklearna energija sama po sebi dobar izbor u kontekstu u kojem se kao globalna zajednica nalazimo. I moje mišljenje je da je ne samo prihvatljiva već i neizbežna i poželjna.

Ogromna količina energije iz veoma male količine fisionog materijala – energetska gustina uranijuma koji se kao gorivo koristi u reaktorima sa lakom vodom (što je verovatno najrealnija opcija za nas) je milionima puta veća od energetske gustine uglja. Karbonski otisak nuklearne energije je u tački proizvodnje gotovo ravan nuli. Proizvodnja energije iz fisionog materijala je veoma jeftina, izuzmu li se pomenute investicije i samu izgradnju.

A čak i kad se i izgradnja uračuna u ukupnu cenu, ona je na kraju relativno mala i uporediva sa cenama alternativnih izvora energije zbog veoma dugog resursa nuklearnih postrojenja (praktično, nuklearne elektrane bez većih problema struju proizvode po pet, šest, sedam ili čak osam decenija (a u par slučajeva će možda prebaciti i tih osam)).

Nuklearna energija je veoma bezbedna: dve i po nuklearne nesreće u istoriji (Černobilj, Fukušima i TMI kao ona „polovina“ nesreće) pre demonstriraju bezbednost nego nebezbednost ovih tehnologija.

Što se tiče konkretnih argumenata profesora Krmara o eventualnom partneru u budućnosti, i oni su generalno tačni: izgradnja nuklearke zaista izgleda suludo skupo, ali se cena ovog projekta u velikoj meri potre onog trenutka kad nuklearka počne da isporučuje pouzdanu električnu energiju i nastavi da je isporučuje decenijama.

Francuski EDF zaista ima problema poslednjih godina, projekat u Češkoj joj je ispred nosa odneo korejski KHNP i a EDF je van Evrope uspeo da proda samo jednan projekat neuklerne elektrane EPR dizajna – Kini (a i to zato što je u Kini sledeća logika: od svega će kupiti po jedan ili dva komada, pa videti „šta najbolje radi“ i onda na osnovu toga dalje ulagati. Tako su se u Kini našli i VVER reaktori i Vestinghaus reaktori i EDF pa čak i CANDU reaktori). Ali sa druge strane EDF ima svojih prednosti od kojih su najveće verovatno veoma dobro razvijen i robusan lanac snabdevanja i visoka vertikalna integrisanost kompanije.

Doduše, tu prednost u isto vreme imaju i neki od konkurenata, Rosatom u prvom redu.

A da bismo dobro izvagali, međutim, potrebno je da imamo instituciju koja o tome zaista nezavisno odlučuje (i koja će, usput, biti neprobojna za bilo kakve korpucionaške afere). A to, istina je, nemamo niti se najavljuje.

U tom kontekstu – svaka eventualna buduća odluka je loša čak i kad je dobra.

Ali kako rešavamo problem vlasti koja se ovako kaubojski zaleće u projekte?

Pa na svakakve načine, ali ne i odustajanjem od bilo kakvog progresa zato što nam vlast očigledno ne zna ništa sem da proba da nešto „smunta“ – valjda je to stvar onog pavlovljevog refleksa, stvarno ne znam – čak i onda kada bi joj daleko pametnije bilo da nastupa otvoreno, iskreno i transparentno.

Na kraju krajeva, projekat nuklearne elektrane je veoma dug proces, u suštini je zaista strateški interes koji nadilazi bilo koji partikularni interes, i – što je zapravo sada važno – transcendira neizbežnu prolaznost vladajućih garnitura (pa i ove).

I tu dolazimo do najvećeg problema: stavljeni smo pred veoma kvaran izbor – ili ćemo prihvatiti nešto što je po mišljenju onih koji se zalažu za nuklearnu energiju „dobra odluka“ ali se poprilično neodgovorno i netransparentno gura; ili ćemo progres odbiti zbog toga što će proces biti problematičan.

Posledice toga će biti najgore upravo po eventualni projekat srpske nuklearke: čak i oni koji se za taj projekat principijelno zalažu, sada se nalaze pred dilemom.

No, šta ako postoji neki treći put? Šira javnost je, naime, za sada poprilično marginalno zainteresovana za ovu tematiku, ali šta bi bilo kada bi se zapravo zainteresovala te probala da ceo ovaj proces malo „uljudi“? Uostalom, ako postoji neki način da proces uljudimo – to će biti pritisak javnog mnjenja.

A ovdašnja vlast – iako izgleda kao potpuno gluva na svako javno mnjenje – zapravo je veoma krhka (kao i svaka authoritarna vlast, u pitanju je dinamika gladca i jadca) i veoma pazi šta javno menjenje misli.

Zapravo, vlast se često i ispostavljala da je jako slabašna kad god je u pitanju bilo šta od čega direktno ne zavisi (za razliku od odnosa prema projektima, kao što je na primer projekat Jadar, od kojeg veoma zavisi međunarodna podrška – pa je zato oko ovog projekta i zapela kao pobesnela).

Zato možda postoji prostor da se deluje progresivno – prvenstveno ne bi li se napravile osnove da se negde u budućnosti zaista politički odgovorno odlučuje.

A time bismo eliminisali i jednu od većih opasnosti: neko će u nekom trenutku ovo pitanje videti kao veoma zgodno za namaknuti političke poene. A onda će u budućnosti biti daleko teže latiti se zaista progresivnih modernističkih projekta kao što je nuklearna energija.

Ispred nas je, dakle, veoma tesan put.

Ja sam urednik portala „Nuklerana prespektiva“.

Po zanimanju nije nuklearni fizičar, fizičar, elektrotehničar, mašinac niti bilo šta slično.

Ali ovo je rasprava koja transcendira pitanja neutronskih peseka, pa sam eto dao sebi za pravo da zapodenem ovu raspravu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.