Nužnost mentalnog i političkog pročišćenja u Srbiji

Upravo zato, a i zbog nekih iznetih kontradiktornosti, činim osvrt na dva lična stava Nenada Petrovića: „Poraz i slom koji se krčka“ (Danas, 31. VII 2018) i „Za ratne zločine treba suditi samo političarima“ (Danas, 21. VIII 2018).

Zbog značaja iznetih činjenica i izražene Petrovićeve nade da će neminovno doći do mentalnog i političkog pročišćenja u Srbiji, autorove rečenice iz prvog teksta zaslužuju da budu šire citirane:

„Namernik koji poseti Nemačku suočiće se sa jednim kuriozitetom: diljem ove zemlje nalazite dobro očuvane i održavane spomenike armijama koje su porazile i okupirale Nemačku 1945. godine kao i memorijale o izvršenom genocidu nad drugim narodima tokom nacionalsocijalističkog režima“;

„U svakom slučaju niko drugi osim Nemaca nije se potrudio da pristupi takvom samoočišćenju. Iako bi svi mogli naći u sopstvenim prošlostima sramne mrlje. Svi ostali veličaju svoju naciju, svi su bili samo žarki rodoljubi (čak i kad su u tome preterali), svi lakiraju prošlost a minimiziraju davnašnje zločine i grehove ili ih uopšte ne priznaju“;

„Srbija je poražena u ratovima devedesetih. Problem mentalnog stanja našeg naroda sličan je problemu Nemaca između dva velika rata. I ovde se elite i narod ponašaju kao da se ništa nije dogodilo, kao da nikakve posledice nisu nastale. Mi se, kolokvijalno rečeno, pravimo ludi ili smo zaista poludeli! Istina je da je projekat srpskog nacionalizma nazvan od nekih „Velika Srbija“, potučen do nogu u ratovima devedesetih. Mnogo je toga izgubljeno, ali moglo bi se još ponešto izgubiti“;

„Kako stvari teku, moguće je da posle nekog kolosalnog veoma izglednog poraza i sloma koji se krčka u Srbiji nastane nešto slično. Verujem da će i ovde biti podignuti memorijali genocidima izvršenim nad drugim narodima na koje će buduća pokolenja srbijanskh đaka polagati vence i recitovati stihove pokajnice.“

Sa mišljenjem književnika i istoričara Nenada Petrovića iznetom u drugom tekstu da su političari ti koji treba da vode računa da do rata ne dođe i da na njima leži najveća odgovornost i krivica, verujem, složiće se veliki broj čitalaca. Međutim, kada sam pročitao „da nije trebalo voditi procese izvršiocima zlodela već samo političkim ličnostima koje su najodgovornije“, zatim, „da treba prekinuti sva nadgornjavanja (bila naučna, publicistička ili ma kakva) oko krivice za rat a suđenje vojnicima i paravojnicima niti služi pravdi niti deluje preventivno i vaspitno, već naprotiv samo otvara novu mržnju i osvežava sećanje“, pomislio sam da Petrović želi da pokaže svoj smisao za ironično izražavanje. Ali ako je ozbiljno mislio da je beskorisno suočavati se sa ružnom prošlošću, da se ne bi ponovila, onda je kontradiktoran, jer čemu onda njegovo zalaganje u prvom tekstu za nužno mentalno i političko pročišćavanje u Srbiji. Suđenjem vojnim rukovodiocima i brojnim zločincima sa područja bivše Jugoslavije u Hagu, međunarodna zajednica je značajno doprinela očuvanju moralnosti celog čovečanstva. Potez redakcije Danasa, koja je pre neku godinu u listu uvela rubriku „Suočavanje“, nije za potcenjivanje, već zaslužuje svako poštovanje. Čitajući brojne tekstove u ovoj rubrici, saznali smo mnoge istine o planskom olakom likvidiranju civila i etničkom čišćenju „svojih“ teritorija i zločincima – za neke junacima, koje su brižljivo skrivane od javnosti.

Predlog Petrovića da se treba suzdržati od obrade mučnih tema iz bliske nam prošlosti na filmu, u pozorištu i u književnosti, dok vreme ne sazri u nama i pretoči se u mudrost, shvatam kao izražavanje neverice u kreativnu moć umetnika i snagu i želju jakih pozitivnih ličnosti da menjaju našu stvarnost.

Autor je politikolog iz Nove Varoši