O „autošovinizmu“ Žena u crnom

Pored naučnog autoriteta, profesoru se ne može osporiti ni politički autoritet kao savetniku Demokratske stranke Srbije. Nemoguće je odvojiti DSS od trenutne političke realnosti jer bez političkog nasleđa DSS-a ne bi bilo ni političkog autoriteta profesora. Saglasnost koja prožima odnos između profesora i politike DSS osvetljava jedan tradicionalan odnos – intelektualaca i politike. Demokratska stranka Srbije je tokom vladavine 2000-ih, u sprezi sa intelektualcima, nadjačala elemente diskontinuiteta rehabilitacijom Miloševićeve politike. Stoga je glas profesora glas politike koja i dalje živi. To je glas vidovdanskog poziva: „Svaki naš povratak bi morao biti s oružjem, a verovatno, nažalost – kao i u prošlosti, pomoću oružja“ – prof. dr Časlav Koprivica.

Profesor nije ušao u dublju analizu i bliže objasnio sopstvenu izjavu o oružanom povratku na Polje, već je uložio napor da objasni srpskom narodu da u meni čuči Branković – izdajnik. Verovatno je osećao potrebu da javnosti objasni važnije stvari – ko je Srbin, a ko nije. Time je osvetlio još jednu dimenziju kosovskog mita – ko sumnja u istinitost događa ili, ne daj bože, ukaže na mitološki karakter, nije Srbin. „Kosovo je istina i samo antisrbin i izdajnik može reći da je Kosovo mitologija“ – vladika Atanasije Jevtić. Jedino oni koji ne dovode u pitanje ,,istinu“ polažu isključivo pravo da odlučuju o kosovskom pitanju i definišu ,,nacionalni interes“. U tom pogledu, oružani povratak na Polje je sredstvo, a Kosovo nacionalni interes koji se mora postići. Svako ko jeste uistinu pravi Srbin mora se pokoriti Vidovdanskom pozivu koji iziskuje žrtvu. Žrtvovanje i spremnost na nju jeste definicija „patriotizma“ koju zagovara uvaženi profesor. Primenivši taj kriterijum na moje mišljenje o Kosovu, dolazi do zaključka da je reč o srbofobnoj propagandi Srbina(?!) koji je izdanak autošovinističko-autogenocidnih krugova. Dakle, reč je o izdanku koji animalizuje i dehumanizuje Srbe, a najposle preporučuje „skotokolj“ – genocid nad Srbima.

Rezime autošovinističke delatnosti izgleda ovako: Žene u crnom su od početka rata intenzivno pružale organizovanu podršku i pomoć izbeglicama smeštenim u izbegličkim kampovima u unutrašnjosti Srbije. Pomoć u vidu hrane, lekova, odeće i druge humanitarne aktivnosti bile su usmerene ka invalidima – civilnim žrtvama rata poreklom za Hrvatske i BiH smeštenim u bolnici „Rudo“ u Beogradu. Zajedno sa grupom taksista i članovima Radija B-92 išle u susret ljudima iz kolone. Dočekivale izbeglice iz Krajine i spavale na granici kako bi pružale podršku žrtvama. Tokom 2001. godine pružale pomoć i podršku raseljenim licima sa Kosova smeštenim u sportskom centru „Pinki“ u Zemuni u saradnji sa Udruženjem za samohrane majke iz Zemuna. Organizovale brojne ulične akcije solidarnosti sa žrtvama na Trgu i proteste protiv etničkog čišćenja, nasilne mobilizacije, rata… Opširnije o tome se može pročitati u publikaciji: „Podrška žrtvama rata – podrška izbeglicama i raseljenima: Žene u crnom i akcije solidarnosti sa žrtvama u Srbiji“.

Toliko o „autošovinizmu“ Žena u crnom. Delatnost organizacije počiva na politici mira, solidarnosti koja prevazilazi etničke granice i odgovornosti za rat i ratne zločine. Politika Žena u crnom nije dovela do stradanja nijednog Srbina, za razliku od politike koju zagovara profesor (oružani povratak). Politika koja je dovela do rata, sankcija, međunarodne izolacije, ekonomskog i političkog sloma, kao i posledica koje osećamo i danas.

U pravu je profesor, nisam autoritet, nisam poznat ni naučnoj ni političkoj javnosti. Slučajno sam student druge godine na Fakultetu političkih nauka gde je prof. Koprivica redovni profesor. Ako ništa drugo, onda jesam žrtva politike koju zagovara profesor. Izbegao sam 1999. godine sa svojom porodicom sa Kosova.

Anonimus iz Žena u crnom ne želi da nastavlja raspravu sa prof. koji zagovara oružani način rešavanja problema jer posledice te politike dobro poznaje.

Autor je aktivista Žena u crnom