O činjenicama u Crnoj Gori je reč

To je, dakle, postala njegova tradicija koju treba ljubomorno čuvati i ne dozvoliti da na nju utiču trenutne simpatije ili antipatije prema pojedinim vlastima, jer vlasti su prolazne a istina je večna.

Naročito se treba čuvati parcijalnog iznošenja činjenica i izveštavanja samo na osnovu iskaza jedne strane, jer to redovno iskrivljuje činjenično stanje.

Evo samo dva primera kako su mediji u Srbiji, pa čak i Danas, jednostrano izveštavali o važnim regionalnim pitanjima koja su načelnog karaktera.

Kao prava bomba servirana je 6. januara vest da je uhapšen nikšićki biznismen Brano Mićunović.

A još udarniji publicitet dobila je izjava Dritana Abazovića, čoveka koji je postavio svetski rekord u narcisoidnosti, da hapšenje Mićunovića pokazuje da u Crnoj Gori neće više biti „nedodirljivih“, što je bila jasna najava da će uskoro biti uhapšen i Milo Đukanović.

Nasuprot ovome, vest od pre par dana da su pravosudni organi u Kotoru obustavili postupak protiv Mićunovića nije dobila nikakav publicitet.

Niko nije našao za shodno da se osvrne na činjenicu da Mićunović nema nikakve pravne veze sa time što je njegov telohranitelj imao pištolj, a što je crnogorskoj policiji oduvek, pa i od 30. avgusta, bilo dobro poznato.

Niko se takođe nije zapitao, što bi bilo normalno, zbog čega je onda hapšen Mićunović i to baš 6. januara.

Koji su, osim samoreklamerstva Abazovića, bili motivi za to?

A motivi su poznati svakom građaninu Crne Gore i oni su sadržani u činjenici da je Brano Mićunović vernik Crnogorske pravoslavne crkve, da je tog dana krenuo na Cetinje kako bi prisustvovao polaganju badnjaka u organizaciji te crkve i da je policija, po nalogu Srpske pravoslavne crkve a u skladu sa njenom tezom da ne postoje ni Crnogorci ni njihova Crnogorska crkva, dobila zadatak da svim mogućim merama spreči i marginalizuje taj verski čin u organizaciji Crnogorske pravoslavne crkve.

Tako je uhapšen „nedodirljivi“ Brano Mićunović.

Drugi primer.

Premijer Zdravko Krivokapić, čiju vladu po njegovim rečima čini dvanaest apostola, sa užasom je otkrio da u prostorijama vlade postoji neki misteriozni aparat za koji su mu rekli da se zove „sekač papira“.

On je odmah zaključio i obnarodovao, a to je bila udarna vest u srpskim medijima, da je bivša vlast na tom aparatu uništila svu kompromitujuću dokumentaciju i tako sakrila svoja nedela.

Međutim, kada su mu objasnili da tajanstveni „sekač papira“ postoji u svim boljim javnim i privatnim ustanovama i da on služi za uništavanje nacrta, predloga, draftova i drugih nepotrebnih papira, i kada je Draško Đuranović, glavni urednik Pobjede, detaljno opisao kako se to i zbog čega radi i kako je glupo od toga praviti vest – Krivokapić je zaćutao.

I šta je onda bilo od tog njegovog senzacionalnog otkrića?

Ništa, bila je to jedna u nizu fake news kakve apostolska vlada u serijama proizvodi.

Ali ona je postigla svoj cilj jer je javnosti plasirana samo vest da stara vlast zameće tragove, dok su za sve druge činjenice srpski mediji ostali nemi.

Naravno, sve ovo ne znači da su mediji u Srbiji obavezni da izveštavaju baš o svemu što se događa u okruženju ili u svetu.

Na primer, oni nisu bili obavezni da izveste kako je Crna Gora u proleće prošle godine skoro sasvim eliminisala koronu, a da je zatim Srpska pravoslavna crkva, sa svojom teorijom da onima koji su „zaraženi božjom ljubavlju“ korona ne moće ništa, sa masovnim litijama i nepoštovanjem sanitarnih mera, sa pričešćivanjem hiljada osoba jednom istom kašičicom i sa ljubljenjem preminulog Amfilohija, dovela dotle da je danas Crna Gora na evropskom vrhu po broju umrlih i zaraženih od korone u odnosu na broj stanovnika.

Na volju je, dakle, hoće li se o nečemu izveštavati ili ne, ali ako se izveštava, onda informacija treba da sadrži sve činjenice.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije