O jednom lakom „rešenju“ pitanja KiM

Ono nam, u najkraćem, sugeriše neophodnost potpunog i nepovratnog odustajanja Srbije ne samo od svoje južne pokrajine nego i od Srba koji su onde ostali da žive.

Ovo volšebno „rešenje“ Madžar zasniva na golom subjektivnom pogledu na Kosovo i Metohiju kao području koje je za Srbiju samo „nesreća“, „šteta“ i „teret“.

Iako sa ovakvim proizvoljnim tezama nema smisla polemisati, potpisnici ovog teksta, ako ni zbog čega drugog a ono zbog naslova pomenutog „disputa“, osećaju dužnost da ukažu na primer jednog neodgovornog pristupa nadasve ozbiljnom pitanju.

Madžarev tekst vrvi od praznog naklapanja o temi koja je svakako polemična, ali uz uslov da se ta polemika zasniva na ozbiljnim činjeničnim i misaonim pretpostavkama.

Bez toga, svaka diskusija predstavlja slobodno iznošenje površnih utisaka, pre negoli i najmanji doprinos razumevanju problema.

Madžar u svom slobodnom sastavu pokazuje neobjašnjivu istorijsku amneziju i nerazumevanje pravnih činjenica.

Ako ostavimo po strani njegovo više nego sporno razumevanje vekovnog problema položaja Srba u Hrvatskoj, njegovo tumačenje pitanja Kosova i Metohije naprosto ne odgovara elementarnim činjenicama.

Srbija – proizlazi iz tog tumačenja – ne može da „posegne“ za svojom teritorijom, jer je neko drugi – albanski separatisti s Kosova i Metohije i zapadne sile – već posegnuo za Srbijom.

Ako je najveći problem za Srbe izvan Srbije – a Madžar tu ubraja i kosovskometohijske Srbe – pokušaj države Srbije da brine o njima, tada nam autor sugeriše da Srbija, za razliku od drugih evropskih zemalja i mimo tzv. evropskih vrednosti, treba da se odrekne prava (i obaveze) koji se smatraju legitimnim u slučaju svih drugih evropskih država.

Madžareva teza nije samo kulturrasistička, budući da srpski narod i srpsku državu smatra moralno i intelektualno nedoraslim za zaštitu osnovnih prava, nego – veruje njen autor – Srbi izvan Srbije naprosto treba da budu prepušteni vlastima susednih država (i „država“).

Pri tome ne treba zaboraviti da neke od njih imaju ideološki kontinuitet s NDH, a druge su u temelje svoje „državnosti“ položile hiljade ubijenih i proteranih srpskih civila, pored ostalog i radi trgovine ljudskim organima.

Madžar ne vidi nikakav problem na drugim stranama, jer je mišljenja da su „našom naopakom politikom bezmalo (su) svi kosovski Albanci zadojeni nepremostivom averzijom prema samoj pomisli o nekakvom vraćanju u sastav države Srbije“.

Dakle, njegovo ideološko-interpretativno ishodište je apriorna ideja srpske krivice, koja eo ipso oslobađa krivice sve ostale kolektivne aktere – i retrospektivno i prospektivno.

Sve i da je tačna ocena o štetnosti „mešanja“ Srbije u prilike svojih sunarodnika iz okruženja, umesno je postaviti pitanje šta nam Madžar ovakvom tezom poručuje: da Srbi izvan Srbije treba da budu prepušteni na milost i nemilost tamošnjih dokazano nenaklonjenih političkih činilaca?

Ako već nema sunarodničku empatiju, šta je sa onom elementarnim ljudskom? Ko bi, dakle, te ljude trebalo da zaštiti ako se Srbija već „diskvalifikovala“? Evropa?

Zapad?

Dobro smo videli i zapamtili kako to u praksi izgleda.

Madžara to proživljeno iskustvo ni najmanje ne dotiče.

Madžareva nerazumevanja i nesporazumi sa elementarnim činjenicama nisu puka slučajnost, što se može videti i po nekim etno-sintagmama koje koristi.

On nam, manipulativno i po ugledu na zapadni manir domišljanja nacija i naroda, kad god se treba obračunati sa nekooperativnim istorijskim narodom, otkriva nešto poput „kosovskog naroda“.

To bi trebalo da budu „građani Kosova“.

Iz konteksta se ipak vidi da je reč o kosovskometohijskim Albancima.

Na Kosovu i Metohiji narod su, dakle, samo Albanci, tj. jedna nacionalna manjina unutar Srbije, pre nego je – insinuira emeritus – došlo do njenog „nasilnog zaposedanja“.

Ako profesor emeritus Alfa univerziteta kao ekonomista ne mora biti upućen u preciznu pravno-političku nomenklaturu, a ne mora, postavlja se pitanje zašto se uopšte uplitao u materiju čiji su mu osnovni pojmovi sasvim nepoznati?

Dubina Madžarevog hotimičnog nerazumevanja pravne pozadine Kosovskog pitanja ipak je poražavajuća, bez obzira na to što se krajnje smelo usudio da se bavi pitanjima koju su za njega terra incognita.

On kaže: „Kosovo je otcepljeno od Srbije u jednom očigledno izgubljenom ratnom sukobu“, te „ŠkĆako, međutim, braniti nešto što ti je već oduzeto“?

Za njegu se pojmovi otcepljenje, oduzimanje, otimačina sinonimi.

To bi možda i bilo tačno da nema prava, tačnije međunarodnog javnog prava koje dovoljno jasno razdvaja pravno sankcionisano, odnosno konvalidirano otcepljenje, od pukog otimanja silom.

Nečuvani manjak pravne kulture, budući da je za njega pravo ravno „pravu“ jačega, nekadašnji profesor Univerziteta u Beogradu „overava“ sledećom tvrdnjom: „Nikakva ekvilibristika u tumačenju Rezolucije 1244 ne može osporiti, još manje pobiti tu elementarnu činjenicu“.

„Ekvilibristika“ – to je šifra za ono što Madžar ne poznaje, ali se toga uopšte ne libi, već, naprotiv, na neznanju gradi svoje „stručne“ analize.

No i da nema nikakvog drugog prava osim „prava“ jačega, baš se u tom slučaju ne bi smelo tvrditi da je Kosovo i Metohija „nepovratno odvojeno“, jer u međunarodnim odnosima nema trajno jačih i trajno slabijih.

LJubomir Madžar želi da nas uveri da je svrha njegovog priloga plediranje za dobrobit Srbije: „ŠrĆeinkorporiranje Kosova u Srbiju nemamo nikakvih izgleda, a kad bi se to vraćanje Kosova u sastav matice nekim mirakulaznim obrtom i dogodilo – bila bi to katastrofa za Srbiju Š…Ć Nezamisliva je Skupština Srbije u kojoj bi u njen normalan rad bila uključena petina kosovskih Albanaca u svojstvu narodnih poslanika.“

Pre svega, prisustvo predstavnika kosovskometohijskih Albanaca u Skupštini Srbije nije obavezno, kao što, uostalom, predviđa Projekt reintegracije Kosova i Metohije u sastav Srbije koji su sačinili stručnjaci Pokreta za odbranu Kosova i Metohije.

Taj projekat utvrđuje dovoljan stepen autonimije za Kosovo i Metohiju da ta vrsta parlamentarnog predstavništva nije ni potrebna.

Uostalom, postoje zemlje u Evropi u čijim parlamentima ima i više od petine (a Madžarev procenat je nerealno visok) poslanika nesklonih takvoj državi (npr. Letonija, ili Španija, obe članice EU), što pokazuje da je to moguće.

To da li Srbija ima izglede da u dogledno vreme reintegriše Kosovo i Metohiju ne usuđuju se da predviđaju ni oni koji se razumeju u istoriju.

A to da Kosovo i Metohija nikada neće moći biti vraćeno u sastav Srbije može da tvrdi neko ko je, ili potpuni analfabeta za istoriju ili neko ko je zlonameran.

Gospodin Madžar je ovim prilogom pokazao zavidnu ignoranciju. Ipak, nije se samo na tome zadržao.

On kaže: „Izgleda da nema rešenja prihvatljivog za obe strane i da je suđeno da jedna od tih grupa postane nevoljna manjina. Neka svako odvagne sam za sebe da li je veća šteta da se to dogodi Srbima, kojih je na Kosovu preostalo oko 150.000, ili Albancima kojih je tamo nekih 800.000.“

Bravurozno!

Gospodin Madžar je pokazao potpunu nepristrasnost kada je reč o pripadnicima svog naroda, pošto mu je dobrobit brojnijih Albanaca „objektivno“ verodostojnija od dobrobiti malobrojnih Srba.

On se, pritom, ne pita kako je došlo do tog brojčanog raspona i radikalne redukcije broja Srba, koliko je nasilja njegov narod istrpeo – upravo od onih kojih je sada „nekih 800.000“.

Madžara to ne zanima, on priznaje samo „realnost“ – makar ona bila stvorena višestoletnim i sistematskim nasiljem nad srpskim narodom.

Na koncu, vrli profesor Madžar nije samo apologeta sile i nasilja nego, po svemu sudeći, i branilac onoga što on naziva „kosovskim oslobodilačkim pokretom“.

Pod „kosovskim“, jasno je, misli na „kosovski narod“, a „oslobodilački“, verujemo, denotira zločinačku „OVK“.

Madžar, dakle, ne opravdava samo nasilje in abstracto nego je i apologeta terorizma kojim je uništavan njegov narod.

Stari je paradoks politike što se u njena, ponekad veoma složena, pitanja legitimno uključuju i diletanti.

Samim tim, to je nešto što se mora trpeti u ime načela demokratije i slobode izražavanja. Ali, visoki nivo političke kulture ovaj problem reguliše običajnim regulama, kao što je lični osećaj pozvanosti i mere. U Srbiji takav nivo nije dostignut i slovi kao nedostižan ideal. Ako je ičemu doprineo, prilog profesora emeritusa Alfa univerziteta dodao je jotu težine rđavim političkim običajima današnje Srbije.

Prof. dr Mitra Reljić

Prof. dr Slobodan Samardžić

Prof. dr Miloš Ković

Prof. dr Časlav Koprivica

Prof. dr Dušan Proroković