O „rehabilitaciji“ Nikole Kalabića

Deca, naime, imaju svoje zamišljene prijatelje, a penzioneri svoje zamišljene neprijatelje.

Kao urednik Takovskih novina iz Gornjeg Milanovca već sam imao priliku da se sretnem sa književnopovesnim talentom i ličnim stavom gospodina Vujovića.

Za razliku od ranijih „dopisa“ koje je slao Takovskim, ovaj dopis (lični stav) nismo mogli objaviti, bez obzira na to što bi verovatno postao hit u rubrici Moja intimna epska fantazija i rasprodao novine u vremenu kada ih predsednik milanovačke opštine tuži za milion dinara, kada je javno oglašavanje ukinuto i prebačeno u Čačak, a od 15 miliona za sufinansiranje medija dodeljeno 200.000 dinara…

Dopis nije objavljen iz prostog razloga, jer je urednik novina želeo da poštedi javnost od posledica šoka nakon objavljivanja velikih istorijskih istina, a naročito nakon obznane gospodina Vujovića, urbi et orbi, da e Nikola Kalabić umro od raka u Bačkoj, nekoliko godina posle rata.

I, zaista, bilo bi mi lakše da poverujem da je Nikola K. umro u Bačkoj… bez obzira na to kojom je istorijskom metodom gospodin Vujović to utvrdio: prizivanjem duhova ili gledanjem u plećku… a pre bih prihvatio i izjavu da ga je negde sreo, ovih dana, recimo na iriškoj Ribljoj pijaci prerušenog u Nadu Macuru, nego da branim novine od havarisanih meditativnih konstrukcija i optužbi za „istorijski revizionizam“!?

Ali, avaj…

Ako neće breg Muhamedu, Muhamed će bregu.

Tekst je objavljen, a u njemu gospodin Vujović, neumorni poreski inspektor u penziji, optužuje „Takovske“ za revizionizam zbog četiri biografske priče iz, upravo, objavljene knjige „Neobjavljeno vreme“, pokojnog glumca i dramskog pisca Zorana Rankića (Milanovčanina po majci i sopstvenom opredeljenju).

Inače, Rankić u tim pričama prikazuje Nikolu Kalabića u negativnom svetlu!? Takođe, trn u oku mu je i reportaža sa snimanja dugometražnog ratnog filma u pranjanskom kraju.

Ni u reportaži se nigde ne „veliča“ nevaljali geometar iz Valjeva!

Međutim, mašta gospodina Vujovića se komesarski uzdigla iznad književnosti, filma i novinarstva i u našem listu (zbog potreba teksta) „projektovala neprijatelja“ – ne bi li mu dragoceno pisanije negde ugledalo svetlost dana.

Apsolutno mi ne pada na pamet da branim tipove poput Nikole Kalabića, a još manje da se bavim uzbudljivim priviđanjima u tekstu g. Vujovića.

Sto puta bi mi lakše bilo da napišem reagovanje na Jovanovo Otkrovenje…

Ali mi ne prija kada neko cipelari mrtvog Zorana Rankića u tekstu koji se bavi ljudima i neljudima, krvicima i nevinima…

Dobro sam poznavao Rankićevu veličinu (i) preko plemenitosti i podrške kada su pojedini novinari „Takovskih“ (i njihove porodice) bili u gadnim problemima zbog posla kojim se bave.

Siguran sam, da nije pod zemljom, da bi Zoran, kao lucidni aforističar i dobitnik naših najviših priznanja za humor i satiru, umeo da odgovori na rečenicu kojom se i mrtav blati: Možda glumački poziv nije Rankiću bio dovoljno muževan posao, pa mu je poistovećivanje sa Kalabićem bila nekakava satisfakcija.

Zoran Rankić je bio „britko pero“, ali se ne sećam da se njime služio da bi masakrirao mrtve… šta god se time kompenzovalo: presahnula moć, odsustvo straha iz vremena naše dominacije nad drugima ili muževnost.

Teza da je Rankićeva popularnost zloupotrebljena za afirmaciju četničkog pokreta nije nova.

Ima onih koji smatraju da je rehabilitacija komandanta Gorske garde krenula odmah nakon emitovanja Poslednjeg čina Save Mrmka, sa Zoranom Rankićem u ulozi Nikole Kalabića.

Dvodelna TV drama Poslednji čin prikazana je u februaru 1982. godine.

Odmah nakon emitovanja osvanule su negativne kritike u zagrebačkoj štampi.

Savu Mrmka su kritikovali da mu je lik Kalabića „pobegao“… Da mu je Kalabić postao previše atraktivan. Simpatičan!

Da je za ulogu Nikole K. odabrana suviše jaka glumačka ličnost…

Za razliku od Mrmka, koji je zbog Kalabića imao još sijaset problema, Rankiću su stizale čestitke.

U Mažestiku mu je pružio ruku i čestitao komandant Druge proleterske divizije lično – general Peko Dapčević… sa preporukom da sledeći put on (Rankić) igra Krcuna.

Na kraju, neko ko misli da neprskanim spisateljskim talentom može Rankića da ugura u fašistoidni koš, treba da zna da se 15. oktobra obeležava Dan paljenja Gornjeg Milanovca. (Bilo je o tome više od pola 2. strane u pretprošlom broju „Takovskih“, u kojima je, inače, u proteklih par godina – na udarnim stranama gostovala „polovina“ građanske Srbije.) Toga dana, 1941. godine, fašisti su zapalili Gornji Milanovac. Gradsko jezgro, posle toga, nikada više nije zasijalo starim sjajem. Izgorela je i kuća Rankićevog dede Džidana.

U njoj je stanovao Zoran sa svojom porodicom izbeglom (od fašista) iz NDH i četiri mlada ujaka. Dva Rankićeva ujaka streljana su u Kragujevcu. Treći ujak stradao je u NOB-u, a četvrti nedugo posle rata. Zbog toga je sebe nazivao „izbeglicom i pogorelcem“.

Obeležavanje Dana paljenja (stradanja) Gornjeg Milanovca ustanovljeno je 2019. godine, upravo, na inicijativu – velikog Zorana Rankića.

Autor je urednik Takovskih novina