O Šangajskoj listi, srpskoj nauci, a ponajviše o čabru

Objavljivanje naučnih radova u međunarodnim časopisima sa određenih referentnih listi jeste dovelo do ulaska Beogradskog univerziteta na Šangajsku listu, ali je istovremeno nanelo veliku štetu srpskoj nauci. U drugom delu teksta autor veoma precizno ukazuje upravo na krhkost čitavog sistema, koji iz spomenutog koncepta proizilazi, ali ostaje nejasno da li je on svestan ovog uzročno-posledičnog odnosa.

Iza nesumnjivo važnog međunarodnog iskoraka srpske nauke i osvajanja pozicije na Šangajskoj listi, sakriven je niz zloupotreba sistema vrednovanja, nekolegijalnosti i neetičnosti koje su postali sastavni deo života srpske naučne zajednice. Problemi autorstva i potpisivanja radova, posedovanja, upravljanja i monopola nad neravnopravno raspodeljenom opremom, a ponajviše problem odnosa Beogradskog univerziteta i pojedinih instituta koji su u njegovom sastavu, a bez čijeg doprinosa on ne bi uspeo u ovom poduhvatu, ostaju u senci „podviga“.

Sistem projektnog finansiranja koji kolega Babić naziva „pobedničkim“, možda je doneo kratkoročnu „pobedu“ na međunarodnoj sceni, ali je, kako i sam primećuje, uzrokovao veliki broj unutrašnjih problema vezanih za društvenu, ekonomsku i svaku drugu „neplodnost“ srpske nauke. Izostanak refleksije akademskih uspeha na privredu i društvo Srbije svedoči da je objavljivanje postalo cilj samo sebi. Do ovoga je dovela upravo „podsticajna“ naučna politika koja se zasniva na projektnom finansiranju i isključivom vrednovanju naučnih rezultata kroz kvantitet i faktore unutarakademske uticajnosti. Potreba da se uvede kombinovani sistem institucionalno-projektnog finansiranja, koji Babić naziva „nepodsticajnim“, proizilazi iz želje da se unormali odnos kvaliteta i kvantiteta, te da se postigne kakva takva ravnopravnost između naučnika na univerzitetima i onih u naučnim institutima. U društvenim i humanističkim naukama ova ideja je povezana i sa činjenicom da projektno finansiranje suštinski ne odgovara teorijsko-metodološko-tematskim specifičnostima ovih disciplina, posebno humanistike. Po prirodi stvari one su posvećene dugoročnijim istraživanjima, vezanim za pitanja jezika, nacionalne istorije, antropologije, muzikologije, arheologije…

Ipak, najviše od svega u tekstu kolege Babića, koji je profesor na Mašinskom fakultetu i u čije kompetencije u oblasti mašinstva nemam razloga da sumnjam, smeta njegova ocena društvenih i humanističkih nauka kao onih koje se protive objavljivanju u međunarodnim publikacijama. Ova ocena proizilazi iz opšte raširene i pogrešne ideje o tome da se međunarodna vidljivost postiže isključivo objavljivanjem u časopisima koji se nalaze na određenim međunarodnim listama. Takođe, Babićev stav, koji je najčešće i stav kreatora naučne politike, zasniva se na odokativnom nepriznavanju ili manjem vrednovanju stvarnih međunarodnih rezultata društvenih i humanističkih disciplina, koji se objavljuju u međunarodnim tematskim zbornicima i monografijama. Spomenimo samo da su naučnici iz ovih oblasti (ima ih oko hiljadu) tokom poslednjih pet godina objavili više od deset hiljada radova u međunarodnim publikacijama, relevantnim za njihove struke.

Objavljivanje u časopisima na „prestižnim“ listama, za društvene i humanističke nauke nije ni nemoguće, niti je u potpunosti odbijeno kao praksa. Međutim, postavlja se pitanje smisla ovog angažovanja – ono možda predstavlja značajan korak u ličnoj afirmaciji autora, ali je u pogledu uticajnosti unutar struke, kao i u pogledu mogućnosti ostvarivanja društvenog uticaja zanemarljivo. Glavno mesto „okupljanja“ međunarodno priznatih stručnjaka ovih oblasti jesu tematski zbornici i monografije. Naučnoj i široj javnosti je već mnogo puta skretana pažnja na činjenicu da sami tvorci međunarodnih listi časopisa govore o njihovoj neadekvatnosti pri ocenjivanju naučnih rezultata iz oblasti humanistike. Zbog toga, kao i zbog svega prethodno rečenog, objavljivanje na njima nikako ne sme biti imperativ za ove discipline.

Verujem da bi se kolega Babić složio sa ocenom da je stanje u srpskoj nauci veoma loše. Ono je plod neadekvatnih modela finansiranja i vrednovanja naučnog rada, kao i zanemarivanja najvažnije uloge koju nauka ima, a to je poboljšanje uslova života u sopstvenom društvu. Da bi se ova situacija prevazišla, neophodno je promeniti strategiju naučnog razvoja, uskladiti zakonske dokumente koji regulišu naučni rad, njegovo finansiranje i vrednovanje, a više od svega neophodno je postići minimalni stepen razumevanja i uvažavanja unutar naučne zajednice – između kolega iz različitih oblasti i kolega iz različitih ustanova, između naučnika i kreatora naučne politike. Nauku treba posmatrati kao celoviti sistem u kome će zanemarivanje jednog njenog dela neminovno uzrokovati krizu celine.

* Autorka je naučna savetnica u Etnografskom institutu SANU