Odbrana Nestorovića iz mraka

Tekst počinje nesuvislom i stilski grbavom rečenicom izvučenom u podnaslov i označenom velikim slovima: „Bez ikakve želje da ulazimo u polemiku oko vakcina i pandemije virusa korona uopšte, ali moramo obratiti pažnju na omiljenog doktora ‘nezavisnih i objektivnih medija’ koji floskulama napada i državu i profesora Nestorovića.“

Sa dna stranice, u zavodničkoj pozi, samozadovoljno se smeši autor (nekoliko novinara se uvredilo kada sam ga označio kao njihovog kolegu). Veselnik živi za sadašnji trenutak i nije ili ne želi da bude svestan kako će se ovaj ili neki sličan njegov tekst naći u hrestomatiji nečasnih sočinenija iz kojih će budući novinari učiti kako ne sme da se bruka profesija.

Šta je sve sramotno i netačno u tom članku?

Autor skoro da i ne pokušava da se bavi meritumom („Bez ikakve želje da ulazimo u polemiku oko vakcina i pandemije…“), čime indirektno priznaje kolosalnu štetu koju profesor Nestorović čini svojim destruktivnim delovanjem. Neimenovani (ne zaslužuje pominjanje) pisac teksta usvojio je i razradio sveti princip svojih gazda: „Ne poričemo da smo lažovi i kriminalci, ali Đilas je lopov.“ Dakle, mogu Nestorović i ekipa da nose na duši hiljade umrlih, ali ih opravdava što sam ja zlotvor. Moji izmišljeni gresi postaju opravdanje za tuđa nepočinstva.

Taj čovekoliki potrošni novinarski materijal moje ukazivanje na nezadovoljstvo lekara Nestorovićevim ponašanjem karakteriše kao „podmuklo“, najpoznatije poruke ovog mesije izvrnutih shvatanja i paranormalnih pojava naziva „lažnim citatima“, u nedoumici je da li sam „glup ili maliciozan“, navodno se služim „neistinama, poluistinama i podmetanjima“, te kako se podrazumeva da sam i neprijatelj, sledi konstatacija: „Tanka je kod njih linija između ‘udri fašistu’ i ‘ausvajs bite’.“ Toliko o nivou i „istinoljublju“ jednog moralnog prljavka.

On pokušava da me diskvalifikuje zato što o uranijumu prihvatam mišljenje vodećih svetskih autoriteta, uključujući UN, SZO i druge međunarodne organizacije. Pritom pokazuje toliko odsustvo i elementarnog znanja i morala, da ta tema zaslužuje poseban članak, utoliko pre što su je obilato zloupotrebljavali i drugi likovi, osim ovog mog „oponenta“ (mora da ga ovakav kvalifikativ, makar pod navodnicama, ispunjava ponosom).

U svom zatucanom zanosu ide toliko daleko da smatra kako ja zbog svojih naučno zasnovanih stavova o uranijumu podležem krivičnoj odgovornosti. Čudi se kako je izbegavam i sluti: „Da nije podrška NATO u pitanju?“ Tu se samofaulira jer nameće dva tumačenja: a) ili je onaj ko o svemu odlučuje prikriveni NATO lobista, ili b) strahuje od te alijanse, dakle kukavica je.

Sa dečačkim nestrpljenjem (i dozom zluradosti) priželjkuje duel između Nestorovića i mene. Ostavimo ga da zamišlja kako o nesporazumima u nauci odlučuju „Parovi“ i „Zadruga“, a ne naučni sastanci, gde Nestorović ne bi imao nikakvu šansu, jer bi, već posle njegove prve mudrolije o marsovskom poreklu ljudi plave puti, naučnici besno napustili skup, ne sačekavši bajku o jedrenju u budućnost na Teslinim talasima.

Autor svoje mračnjaštvo zorno pokazuje vređanjem velike grupe časnih lekara i vrhunskih intelektualaca ocenom da su „pripadnici parapolitičkog pre nego lekarskog udruženja Ujedinjeni protiv kovida koje se može uporediti samo sa njihovom ‘Skupštinom slobodne Srbije'“. Za te moje kolege i prijatelje ispod je časti da takvu osobu udostoje odgovora.

Opisuje me kao osobu koja se Evropskoj uniji „divi do imbecilnosti“. Kada imbecilnost pripisuje drugome, pokazuje svu svoju nekritičnost, a teško bi našao primere mog divljenja, jer sam po prirodi uzdržan. Međutim, kao i naša vlast i veliki deo javnosti, poštujem vrednosti sadržane u osnivačkim aktima ove organizacije. A šta on ima protiv sloboda i prava građana, demokratije, nezavisnog sudstva, slobodne štampe itd.? Da li je po sredi egzistencijalni strah da se takav iznajmljivi verbalni egzekutor u jednoj čestitoj sredini ne bi baš najeo hleba?

Smatra da, poput Nestorovića, „jasnu političku agendu u svom nastupu ima i Radovanović, pa je pitanje kako se ovaj čovek usuđuje uopšte da govori o ‘odstupanju od profesionalnih i moralnih postulata bilo kojeg drugog lekara'“? Postoji suštastvena razlika: ja ne pravim kompromise na račun struke i nauke, pa svako može lako da se uveri u naučnu osnovanost svih mojih ocena o pandemiji, a dao sam ih što usmeno, što pismeno, mnogo stotina tokom poslednjih 20 meseci.

Samo jednom ovaj „novinar“ pokušava da brani Nestorovića od njegovih izmišljotina, pa piše: „Nismo sigurni za sve navedene citate, ali za jedan jesmo (navodna homeopatska mantra o pamćenju vode), koji je iznet na jednom očigledno lažnom Tviter profilu…“. Vrlo je drsko baviti se temom bez upuštanja u „navedene citate“. Još gori je pokušaj, ako takva odstupanja od istine uopšte mogu da se rangiraju, da se Nestorovićeva javna izlaganja o „pamćenju vode“ svedu na jedan lažni profil. Sa prof. Jovanom Nikolićem prisustvovao sam propagandnoj promociji jedne homeopatske firme kada je ovaj doktor tvrdio da je voda Rajne relativno siromašna informacijama, jer još puno nauči do svog ušća u Atlantik.

Posebno je prljava insinuacija: „A da li Radovanović ima licencu? Neki tvrde da ju je izgubio.“ Kada sam 1988. napuštao zemlju, bio sam predsednik Savezne epidemiološke komisije i rešavao, često sam, niz delikatnih problema, posebno iz oblasti tropskih bolesti. Licenca nije postojala, kao ni u drugim zemljama u kojima sam raspolagao potrebnim ovlašćenjima. Po povratku mi licenca, kao penzioneru, nije trebala, ali sam držao mnogo desetina predavanja i seminara za one koji su obnavljali licence. Treba li dalje da se pravdam nemoralnoj bagri?

Napisah da autor ne zaslužuje pominjanje. Međutim, njegov tekst pobuđuje pažnju kao poučan primer dubine pada negadljivih pojedinaca. Radi srećnije budućnosti valjalo je zabeležiti to sramotno svedočanstvo iz ovog tegobnog vremena.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji