Odgovor Jovana Rajića Miši Brkiću: Svi ćemo platiti naknadu za konverziju

Sa ovim mišljenjem se duboko ne slažem, ali ga poštujem kao legitiman stav jednog dokazanog profesionalca u svom poslu.

Ono što me je, pak, lično iznenadilo jeste činjenica da me je u ovom tekstu gospodin Brkić nazvao populistom, upoređujući me sa gospodinom Koštunicom, citirajući pritom moju izjavu datu za jedan drugi medij, ali bez navođenja mog imena, što samo po sebi predstavlja jedan bespotreban i nekorektan potez.

No, gospodinu Brkiću na čast ovakva rabota, osećam potrebu da se osvrnem na par navoda iz pomenutog teksta.

Uprošćena slika funkcionisanja tržišta i odnosa biznis-država u kojoj pare „prave biznismeni“, a „država je tu da biznismenima stvori uslove i omogući da prave pare“ načelno je istinita, iako u ovom slučaju banalizovana do krajnjih granica.

Naime, država uslove za pravljenje para biznismenima u normalnim zemljama stvara tako što obezbeđuje siguran pravni okvir i tržišni ambijent u kome svi načelno imaju jednake šanse za uspeh na tržištu, a onda od njihovih ličnih sposobnosti i proizvoda koji tamo plasiraju zavisi i uspeh na istom. Rečju – pravnom sigurnošću.

U konkretnom slučaju pak čini se sve suprotno. Radi se o tome da država „kažnjava“ investitore koji su na vreme ispunili obavezu i platili naknadu za konverziju, na račun onih koji su čekali neka, za njih srećnija vremena i ukidanje ovog propisa.

Ne kažnjava država, međutim, samo revnosne platiše. Ona istovremeno kažnjava i budžet Srbije, lokalnih samouprava i Fond za restituciju time što se u naše ime odriče milijardi evra koje se sada u te budžete neće sliti, ali će zato investitori biti oslobođeni plaćanja ekvivalentnog iznosa onom za koji država štetuje ovakvom odlukom. Ukratko – naknada za konverziju se ukida, neće je platiti investitori, ali hoćemo svi mi. To nije populizam, to kažu zakon i elementarna logika.

„Značajne popravke Zakona o planiranju i izgradnji“ donose se, opet nažalost, na štetu javnog interesa, a u korist malog broja privilegovanih.

Tu ću, pored sporne konverzije, pomenuti još samo nekoliko njih, poput uvođenja mogućnosti usvajanja prostornih planova od nacionalnog značaja bez obaveze njihove saglasnosti sa višim planskim aktima, osnivanje Republičke agencije za prostorno planiranje koja se finansira iz privatnih donacija investitora i drugih pravnih lica (?!?!), priznavanja svojstva stranke u postupku izdavanja građevinske dozvole isključivo investitorima objekata za čije potrebe se izdaje građevinska dozvola, itd.

Na više mesta u tekstu gospodina Brkića navodi se kako je prethodni zakon bio korupcionaški. A kako onda nazvati predložene izmene po kojima se odricanjem od novca u budžetu rešava problem investitorima, stvara agencija koja treba da odlučuje o pravima i obavezama onih koji je finansiraju i ukida pravo onima koji brane javni interes da se žale na nezakonito izdate građevinske dozvole? Zar to nije
legalizacija korupcije u svom najperfidnijem obliku?

Nije samo Zoran Drakulić kritikovao zakon koji se sada ukida. Mnogo pre njega to je u programu uživo činio i Miloš Beko, rekavši da mu na pamet ne pada da plati naknadu za konverziju i da čeka neka razumnija vremena i Vladu koja će tu odluku ukinuti. I dočekao je. Potpuno je jasno da investitori jesu za ukidanje naknade za konverziju. Ko bi bio lud da kaže da želi da plati tržišnu vrednost zemljišta. Bolje je valjda da ga dobije gotovo besplatno.

Sada će, kako to gospodin Brkić slikovito kaže, ovo ukidanje lex specialisa omogućiti da se „otčepi veliko zagušenje i produvaju kanali“ građevinske industrije, ali po koju cenu? Najkonzervativnije procene kažu 1,5 dok one najsmelije idu i do cifre od 24 milijarde evra. Kako je uopšte to moguće proceniti kada se niko nije dosetio da se pre ukidanja propisa ozbiljno pozabavi ovom tematikom.

Zar nije bilo logično da se napravi analiza primene zakona koja bi jasno utvrdila zbog čega je došlo do začepljenja, a da se onda napravi smisleni i realan plan kako da se „produvaju kanali“.

Nisam siguran da je najbolji način za produvavanje kanala da se oduva više milijardi evra iz budžeta, a da onda gatamo koliko bi moglo da se zaradi ovim anticipiranim procvatom građevinske industrije, za koji gospodin Brkić nije naveo neko konkretno uporište. Zar nije bilo bolje da smo budžet punili iz sredstava koja su trebala da budu naplaćena kroz primenu postojećeg zakona, nego da se nadamo nekom prilivu na osnovu neutemeljenih procena.

Konačno… Mogući značajni efekti ukidanja konverzije po „pojedinačno i ukupno društveno bogatstvo“… „dodatnih ne manje od 20-ak milijardi evra“ u budžetu… „zapošljavanje nekoliko desetina hiljada novih radnika“… omogućavanje „još većoj grupi ljudi da dođu do krova nad glavom“…

Kako se ovo paušalno navođenje mogućih bajkovitih scenarija naziva, gospodine Brkiću? Da nije to slučajno – populizam, koji meni spočitavate?

Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.