Oksimoron profesorke Milivojević

Kao predsednik Upravnog odbora RTS već sam navikao, pa i oguglao na svakojake primedbe koje se upućuju UO, a kojih sigurno ne bi ni bilo da su se autori potrudili da makar pogledaju Zakon o Javnom medijskom servisu u kome je precizno navedeno šta spada u delokrug rada UO.

Na takve, uglavnom maliciozne primedbe, uglavnom se ne osvrćem, pa se ne bih osvrnuo ni na ovaj tekst da se autorka nije potpisala kao profesorka BU zaboravivši pri tom da afilijacija i autoritet BU obavezuju, ili ja bar tako mislim, da se u javnost izlazi sa tačnim i proverenim informacijama i jasnim i nedvosmislenim tvrdnjama.

Metodološka strogost nije neophodna, ali se metodičnost u izlaganju i argumentisanju podrazumeva čak i kada se piše za novine.

Umesto toga, Snježana Milivojević koristi autoritet BU i zvanje koje je tamo stekla da podupre klimave insinuacije na račun UO RTS koje se, u najkraćem, svode na to da tokom postupka za imenovanje generalnog direktora UO krši proceduru i krije javno dostupne podatke.

Stvar je, srećom, veoma jednostavna mada svojim protivrečnim tvrdnjama „profesorka“ pokušava da zamuti vodu.

Zakon o JMS  (čl 26) nedvosmisleno definiše da mandat generalnog direktora prestaje „protokom vremena na koje je imenovan“ i tada UO „bez odlaganja imenuje v. d. i pokreće postupak za imenovanje novog generalnog direktora“.

Uredba o vanrednom stanju ne odlaže primenu ove zakonske odredbe, te je u tom smislu odluka o pokretanju postupka za izbor novog i imenovanje v. d. direktora doneta je u skladu sa Zakonom i tačno na vreme.

Postupak za izbor g. d. definisan je pravilnikom koji donosi UO, a odredbe pravnilnika nikada nisu prekršene.

U pravilniku ne piše, kao što netačno navodi profesorka Milivojević, da se odluka o raspisivanju konkursa donosi tri meseca pre isteka mandata.

Ta odredba je na sugestiju pravnika brisana, jer da je zakon imao u vidu takav rok on bi bio eksplicitno naveden, kao što je, na primer, u istom zakonu (čl 17, stav 3) naveden rok koji se tiče izbora članova UO.

Profesorka sve to ne mora da zna, ali kada ne zna, mogla bi da pita onoga ko zna.

Koleginicu Milivojević muči i to što je od trenutka donošenja odluke do dana objavljivanja konkursa (29. 5) koje je, nota bene, prethodilo njenom tekstu (31. 5) prošlo „prilično dugo vreme“.

Profesorka ne kaže šta bi bilo pravo vreme, niti na osnovu čega se ono utvrđuje, ali podozreva da nešto s vremenom ne valja.

Istina je, međutim, da vremenski rok nigde nije normiran, pa u tom smislu nije mogla biti prekršena procedura.

Razumno vreme je ono koje ima u vidu date okolnosti. U tom smislu stručne službe nisu napravile nikakav prekršaj procedure.

Drugim rečima, imajući u vidu date okolnosti, na koje se delom ukazuje i u spornom tekstu, datum objavljivanja konkursa je došao u pravi čas.

Sasvim je druga stvar, što u pokušaju da bude duhovita, profesorka pokazuje neznanje i kada je reč o administrativnim stvarima.

S tim u vezi, kada već docira kako bi RTS trebalo da se ponaša u digitalno doba, mogla bi bar da nauči da pretražuje veb pa bi lako našla konkurs.

Na uvijen i prefrigan način profesorka spočitava UO i da taji stvari koje bi morale da budu javno dostupne.

U najmanju ruku neobično je da profesorka BU ne zna šta znači javna dostupnost informacija.

Da li je iko ikada zatražio bilo kakvu informaciju od UO RTS a da mu je ta informacija bila uskraćena?

No, ako profesorka misli da bi UO trebalo da objavljuje transkripte sa svojih sednica da bi njena lavovska glad za informacijama bila utoljena, to je sasvim druga stvar koja nema veze sa informacijama od javnog značaja.

Na kraju svoje neosnovane i na protivrečnim iskazima zasnovane paškvile profesorka otkriva i navodne motive svog teksta.

Nažalost, osim što smo saznali da čita Gardijan, što je za svaku pohvalu, ništa drugo iz tog obrazloženja nije jasno.

Da li se pledira da bi, poput BBC i RTS trebalo da razmotri mogućnost da zbog virusa korona produži rok za izbor direktora ili je nešto drugo po sredi teško je razaznati.

Mnogo je očiglednije da profesorka ima problem sa Zakonom o JMS jer neumesno tvrdi da je „posao direktora javnog servisa najvažniji medijski posao u usvakoj demokratskoj zemlji“ (sic!).

Stvaranje javnog medijskog servisa upravo je trebalo da oslobodi uređivačku politiku od uticaja poslodavca i upravljača.

Sloboda i nezavisnost novinara i urednika su na prvom mestu, a posao direktora je definisan čl 23 Zakona o JMS i uglavnom se odnosi na poslovanje, pa je u tom smislu potpuno pogrešno pojmovno povezivati medije i demokratiju preko te uloge.

Sasvim je drugo pitanje kakvo je faktičko stanje i nasleđena praksa, odnosno da li se nekom sviđa intencija zakona.

Demokratija, kada je o medijima reč, podrazumeva i zahteva tačnu i pravovremenu informaciju.

Sudeći, na osnovu njenog teksta, budući novinari od profesorke mogu da nauče kako novinarstvo može da služi stvaranju „afera“, politikanstvu i etiketiranju ljudi i institucija, ali ne i kako se dolazi do informacija i kako se u interesu objektivnog i nepristrasnog informisanja one prezentuju.

Pre nego što „bace kamen“ na RTS, kritičari medija u Srbiji možda bi trebalo da se osvrnu i na to ko i čemu podučava buduće novinare.

Autor je sociolog, predsednik UO RTS