Olako etiketiranje novinara lista Danas

Pokušaću jasno da objasnim zašto sam odlučila da odgovorim na Vaš demanti i negodovanje zbog, kako kažete, zloupotrebljene izjave u tekstu o novom spomeniku despotu Stefanu.

Želim da razgraničim šta to jeste a šta nije tako kako ste napisali, kao i šta to Danas jeste, a šta nikako nije, osvrćući se na neke kvalifikacije koje ste i meni i listu u kom radim olako pripisali.

Greške i nesporazumi se dešavaju, posebno u „brzoj traci“ dnevnog novinarstva, i to mogu da prihvatim.

Mogu da prihvatim da je greška moja, da sam pogrešno razumela celo Vaše obraćanje, i da se zbog toga izvinim, i pisano što sam Vam ponudila kao mogućnost, i usmeno što sam više puta uradila tokom našeg naknadnog razgovora.

Ono što nikako ne mogu da prihvatim jesu Vaše tvrdnje da ste bezočno izmanipulisani, zloupotrebljeni sa namerom, da su Vaše reči izvučene iz konteksta i da je selektivno objavljeno samo ono što nama (Danasu) odgovara, jer to naprosto nije tačno.

Najpre, razgovor smo počeli Vašom konstatacijom da dan posle treba da odgovarate na ista pitanja i o istoj temi u televizijskom gostovanju.

Dakle, nije da niste hteli da na tu temu javno iskažete svoje mišljenje. Tačno je da ste par puta napomenuli „da je malo degutantno“ da pričate, i da „ne želite da pričate o čoveku“ (vajaru Svetomiru Arsiću Basari, autoru spomenika despotu Stefanu), „koji ima 93 godine i koji je bolestan“…

U našem poslu vrlo česta jezička konstrukcija, kojom sagovornici prave određenu ogradu, ali ipak kažu ono što misle.

Ne želite da pričate, a opet, nastavili ste da pričate.

I ni u jednom momentu niste rekli „ne želim da bude objavljeno“, ili „ovo pričam nezvanično, nemojte da uđe u izjavu“, a još manje „ne želim da dam izjavu“, „neću da se izjasnim“ ili bilo šta drugo, a što ste u demantiju naveli, kako biste mi skrenuli pažnju da uopšte ne želite da se pojavite u tekstu, kako se na kraju ispostavilo.

Kako sam ja to shvatila, niste želeli da komentarišete konkretno rad kolege Basare i sam spomenik, što je u redu.

Ali ste vrlo rado nastavili da komentarišete kontekst u kom se poslednjih godina postavljaju spomenici, ko o tome odlučuje i kakve su posledice.

Na kraju krajeva, moja pitanja, a bilo ih je više, najmanje su se odnosila na autora i spomenik.

Odnosila su se na ono što je i usledilo u daljem razgovoru.

Govorili ste o eroziji spomeničke kulture u Beogradu, o tome da je davno počela, o primerima urušavanja konkursa koji su otvorili vrata daljoj mogućnosti da se zaobiđu procedure…

Veoma bitno za temu kojom smo se u tekstu bavili.

I sve je zvučalo kao davanje izjave. Ja sam Vas zaustavljala kada se nešto loše čulo, postavljala potpitanja (telefonska veza jeste bila loša, što sam napomenula i tokom razgovora)…

Razgovor smo završili mojim „Hvala Vam na komentaru“, i Vašim „Molim“. Možete li onda Vi zamisliti moje iznenađenje kada ste me pozvali da povučete svoju izjavu, jer ste mislili da smo samo „ćaskali“?

Pre bih rekla da ste manipulaciji i izvlačenju iz konteksta vičniji Vi nego ja, s obzirom kako ste preneli moje reči.

„Pa šta ste očekivali, ja sam novinar?“, uz prizvuk tabloidnog, beskrupuloznog, neprofesionalnog izvlačenja informacija na prevaru.

Mnogo drugačiji smisao ima rečenica koju sam ja izgovorila.

A priznajem da sam bila prilično zbunjena Vašim iznenađenjem što ste se uopšte našli u tekstu, jer „niste davali izjavu“, pa rekoh: „Ali, ja sam novinar koji Vas je zvao za izjavu“, pa zato ne razumem kako to niste očekivali.

Rekli ste da sam morala da Vas pitam mogu li da upotrebim to o čemu smo razgovarali.

Rekli ste da biste, da ste znali, tražili uvid u to što će biti objavljeno.

Rekli ste da se podrazumeva da Vam pre štampe izjavu šaljem na autorizaciju. Rekli ste da su Vam čak i tabloidi slali izjave da ih pročitate. Rekli ste još dosta toga, sa manje uzdržanosti i taktičnosti, u odnosu na pisani demanti koji smo objavili.

Mogu da razumem zašto tabloidi imaju potrebu da podilaze malom broju sagovornika koje već nisu provukli kroz blato i pregazili ili izmislili njihove izjave ili montirali neku aferu.

Profesore, ne podrazumeva se ni da se svaki intervju autorizuje, a posebno ne svaka izjava za rubriku, temu ili analizu.

To ni tehnički nije moguće, a etički je diskutabilno, jer tekst piše novinar a ne sagovornik.

A nisu retke situacije kada se sagovornici pokaju ili predomisle oko nečega što su izjavili. Autorizacija se praktikuje u retkim situacijama, i to na zahtev sagovornika koji iz različitih razloga žele da provere šta će izaći kao njihova izjava.

Obično kada su u pitanju intervjui, gde je bitna individualnost i sam način izražavanja, ili kada su teme usko stručne i kompleksne, da ne bi bilo materijalnih grešaka.

Ne „osetljivije“, kako rekoste da sam objasnila. Ipak, svako može da zatraži izjavu na autorizaciju, i novinari Danasa uglavom svima izlaze u susret, ukoliko to ima smisla.

Da ste Vi, i u jednom momentu, zatražili tako nešto, ja bih Vam izjavu i poslala. Ali to se nije desilo.

Zamerili ste i to što sam parafrazirala, odnosno slobodno protumačila jednu reč, koja se nije uklopila u Vaš rečnik, „jer je ne koristite“.

Da i to objasnim: novinar nije dužan da prenese doslovno ono što sagovornik govori, sve dok time ne menja smisao izgovorenog.

Ne samo da nije dužan, već je i poželjno da stilski i tehnički prilagodi izjave.

U pitanju je jedna reč u nizu kojim ste okarakterisali odnos vajara Basare sa aktuelnom vlašću i razloge koji su ga preporučili za taj posao.

„Prilagodljivost, ćutljivost, bliskost sa vlastima i podobnost“… jednu od tih reči sam pogrešno čula, kažete. Izbacite bilo koju iz niza i recite da li se smisao izmenio?

Isto se odnosi i na ostatak prenete izjave, pa nema govora o nekakvom selektivnom prenošenju, jer je u tekst ušlo gotovo sve što sve izjavili, odnosno sve što smo i urednik i ja smatrali bitnim.

Ono što se meni nameće kao logično pitanje je šta sam ja to, novinarski gledano, mogla da dobijem navodnom zloupotrebom i objavljivanjem vaše izjave.

Drugo, više ljudski gledano, ukoliko zaista niste hteli da odgovorite na pitanja i Vaši odgovori budu deo teksta, iz kog razloga ste priči o tome posvetili 12 minuta mog radnog vremena? Da biste nas optužili za površnost?

Na kraju, niste mi u tom naknadnom razgovoru odgovorili o čemu ste onda pričali u tom TV gostovanju koje ste imali istog dana kada je izašao i sporni tekst u Danasu, ako na tu temu uopšte niste želeli da dajete izjave.

Ponoviću, ukoliko sam Vas zaista pogrešno shvatila, pripisaću to svojoj neopreznosti i još jednom ću Vam se izviniti.

Ali se neću izviniti za brdo uvredljivih a neutemeljenih kvalifikacija i tvrdnji koje ste Vi uputili pre svega listu Danas, a to znači svim mojim kolegama, koji su među poslednjim ostalim profesionalnim, odgovornim, moralnim i objektivnim novinarima u Srbiji.

I ne mogu da budem blagonaklona prema Vašoj „pretnji“ da, eto, sada imate povod da narednih 10 godina pominjete Danas i mene po skandaloznom iskustvu koje smo Vam priredili, kako ste mi to rekli u poslednjem razgovoru.

Autorka je novinarka Danasa i autorka teksta „Vlast uređuje Beograd nestručno i bez konkursa“