Opijenost Zapadom

… pun je mržnje, gneva i besa, s jedne, i sentimentalne pristrasnosti, s druge strane. Autor je gnevan na Rusiju što kod Srba i Crnogoraca „nije dopuštala razvoj demokratskih i liberalnih ideja i politika, doprinoseći ukupnom zaostajanju i zatucanosti“, te što su „srpski ustanici bili za Rusiju sredstvo za natezanje s Portom i trgovinu sa ostalim evropskim silama“, dok je, s druge strane, pun ljubavi prema zapadnim silama, pa je tako, prema njemu, nakon austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine „usledio talas modernizacije i u Bosni i u Srbiji pod austrijskim uticajem, ali su ponovo izgubljeni dragoceno vreme i političke snage kako bi se obuzdali otpori tradicionalnog društva“.

Kako bi opravdao svoj pristrasan stav prema određenim istorijskim procesima, g. N. Samardžić je na nivou činjenica veoma selektivan, a na nivou interpretacije ideološki jednostran.

On, na primer, tvrdi da su „pobuna protiv Turske i pokret za osamostaljivanje krenuli jasnom silaznom putanjom već 1807, kada je Srbija, povezujući se s Rusijom, uronula u vrtlog evropske politike i sudbinu podredila odnosima velikih sila“, a gubi iz vida činjenice koje govore o odnosu Rusije prema Srbima ne kao „sredstvu za natezanje i trgovinu“, već o odnosu punom iskrene bratske ljubavi, solidarnosti i materijalne, diplomatske i vojne pomoći, sve do žrtvovanja na hiljade ruskih života za očuvanje srpske države, o čemu govore brojna ruska groblja na srpskoj zemlji.

Žalim što moram da ga kao profesora istorije podsećam na rusku vojnu pomoć već kod Štubika i Malajnice (1807), kod Deligrada (1809), kod Varvarina i Loznice (1810) i na rusku diplomatsku pomoć kod sklapanja Bukureškog mira (1812) i tokom celog 19. veka, te na vojnu pomoć tokom oslobodilačkih ratova 1876-78, kada je samo kod Đunisa(1876) izginula masa ruskih vojnika, pošto se prethodno razbežala srpska narodna vojska, sva promrzla u mokrim opancima i obojcima. Isto tako, žalim što moram da ga podsećam da nije Rusija učinila ona zverstva tokom okupacije Srbije za vreme Prvog svetskog rata, već „civilizovana“ Austrougarska, a da je Rusija ušla u rat upravo da bi odbranila Srbiju, kao što je, tokom povlačenja srpske vojske duž albanske obale, pretnjom separatnim mirom naterala zapadne saveznike da prihvate kolone izgladnelih i bolesnih srpskih vojnika.

Međutim, glavni izvor njegove rusofobije leži u njegovoj ideologiji od koje polazi u svom izboru i interpretaciji istorijskih činjenica. Naime, prema njemu, Rusija je počela da odvaja Srbiju od Evrope već u vreme Karađorđa, nastavila sredinom veka i kasnije, kada je „evropeizacija Srbije verovatno trebalo da bude zaustavljena ubistvom Mihaila Obrenovića(1868)“, čime su se, prema njemu, okoristili „radikali koji su 1871. od Svetozara Markovića preuzeli fantazmu o idili patrijarhalnog sela“. Prema Samardžiću, „sve promene, do pada srpskih radikala(1972), koje su vodile otvaranju evropeizaciji, urbanizaciji, razumevanju ekonomije i tržišta, nisu oštetile suštinu političkog karaktera srpskog i crnogorskog društva“. A ta suština je sadržana, prema njemu, u „kolektivizmu“, „zaostalosti“, „zatucanosti“, „tradicionalizmu“ i „zapuštenosti seljačkog društva“. Iz tih stavova jasno se vide obrisi njegove ideologije i razlozi njegove rusofobije.

Međutim, Samardžićeva opijenost vrednostima zapadne civilizacije, kao što su oplodnja kapitala, profit, rast, urbanizacija, demokratija, liberalizam, individualizam itd., ne dozvoljava mu da sagleda da su to fatalne strategije koje na duže staze vode porobljavanju čoveka i uništavanju prirode.

Naime, ako materijalna proizvodnja nije u funkciji zadovoljavanja autentičnih ljudskih potreba, već u funkciji stvaranja profita, a ovaj u funkciji zadovoljavanja perverznih potreba, onda nastaje začarani krug u kome je proizvodnja sve veća zarad sve veće potrošnje, a sve veća potrošnja zarad sve veće proizvodnje. U tom slučaju, jedna vrsta najamnika unutar tog kruga smišlja tehnička i organizaciona sredstva povećanja proizvodnje, a druga, marketinška, stara se o povećanju potrošnje, navodeći ljude da kupuju i ono što im ne treba. U tom začaranom krugu se vrte svi akteri, oni su tu radi kapitala, a ne kapital radi njih.

I umesto da se, zbog razvoja tehnike i tehnologije, radno vreme smanjuje, ono se svuda u svetu povećava, čak na zahtev radnika, zbog straha od seljenja kapitala u potrazi za većim profitom. Već i kod nas, majka dvoje dece, na primer, izjutra odvodi decu u obdaništa, da bi zatim čitav dan i svoje najbolje snage poklonila nečijem kapitalu, te da bi se predveče, umorna, iscrpljena, nervozna, vratila s posla da pokupi decu iz obdaništa i ode na počinak kako bi obnovila resurse za novi radni dan. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu, tretirana kao dodatak kapitala, ona nema ni vremena ni snage za druge socijalne uloge i obična životna zadovoljstva.

Što se tiče demokratije, ona je zamišljena da bude servis građana, ali svuda u svetu, osim možda u dve-tri zemlje, ona je postala „politički oblik diktature novca“ (Špengler). A kako se u tržišnoj ekonomiji sve izražava u novcu, on je postao „vidljivo božanstvo“ „opšta prostitutka“, „opšti svodnik ljudi i naroda“ (Šekspir). Na političkom tržištu, on najpre kupuje medije kojima oblikuje javno mnjenje, kako bi promovisao svoje kandidate, a protivničke diskreditovao raznim lažima, poput onih, na primer, koje su pojavile na našim prvim „demokratskim“ izborima (1990) – da je jedan od kandidata „jahao popa“, da drugi „čuva devet mačaka u stanu“, te da je trećem „CIA kupila vilu na Ženevskom jezeru“. Ali, što ne postigne kupovinom medija, novac onda kupuje glasove, za sendvič, za litar zejtina, za kilogram brašna, a što ne uspe ni na taj način, on kupuje gotove proizvode – odbornike i poslanike, za funkciju, za unosno radno mesto, za oprost dugova i sl.

Razume se, kapitalu ne odgovara nikakav kolektiv, nikakva udružena snaga, ni porodica, ni sindikat, ni nacija, već samo usamljena individua kao izvršilac poslova kapitala i potrošač njegovih proizvoda, te kao glasač za njegove političke zastupnike, dok na međunarodnoj sceni kapital instalira poslušne vlade, a obara one koje se opiru njegovim interesima.

Stoga, kad bi imao u vidu krajnje ishode ovih strategija, g. Samardžić bi bolje razumeo „otpore tradicionalnog društva“, jer je to bio otpor, s jedne strane, nastojanju nekih srpskih vojvoda da srpski seljak nakon oslobođenja od Turaka ponovo postane čivčija, ali sada kod srpskih spahija, a s druge strane, otpor težnji stranog i domaćeg kapitala da srpskog seljaka pretvore u fabričkog roba. Kao što je poznato, srpski seljak se opredelio da bude slobodan čovek, što je imalo svoju cenu.

U tom svetlu, navedeni procesi dužeg trajanja – industrijalizacija, urbanizacija, demokratizacija, već pokazuju znakove malaksavanja, jer ne samo pojedine fabrike, već čitave industrije nestaju; ogromne gradske aglomeracije, te velike kamene i betonske pustinje, koje su progutale male gradove i mnoga sela, sada su pred kolapsom; a demokratija je prosto „provaljena“, pa je potreban novi politički oblik koji će omogućiti jedinstvo ljudskog roda, kroz očuvanje nacije i porodice, čoveka i prirode, što je moguće samo ako se napuste fatalne strategije oplodnje kapitala, profita i rasta, jer nije rešenje u silnom rastu proizvodnje i potrošnje, već u pravednijoj raspodeli i normalnoj proizvodnji za normalne ljudske potrebe.

Autor je profesor istorije iz Paraćina