Papazjanija kafanskog i klozetskog

U kolumni u kojoj je raspredao o Francuskoj revoluciji, „prisilno mobilišući da mu svedoče“ Hegel, baš Hegel, Mestr i davno umrli Sveti Avgustin, on ne uspeva da opravda svoje neznanje. Evo jedne rečenice iz „Dahija“, klasičan primer jednog neznalice: Napoleon je „ognjem i mačem razorio okamenjeni feudalni sistem i postavio temelj Nove Evrope“. Ovde nema datuma pa se ne može reći da se njima poigrao, pravdajući u objašnjenjima svoja shvatanja književne fikcije. Da ovo nije fikcija, već netačna tvrdnja, dokaz su činjenice da je Revolucija ukinula feudalni sistem u Francuskoj 1789, da je tek 1799, deceniju kasnije, Revolucija završena, kada je Napoleon postao prvi konzul, a car tek 1804. godine! Uhvaćen u neznanju, Basara priznaje u odgovoru na kritiku, uz došaptavanje Hegela iz groba: Francuska revolucija je „doista srušila stari poredak“! Ovom tvrdnjom iz serijala zataškava ranije krivotvorenje, jer ne može feudalni poredak prvo da sruši Napoleon (1799. ili 1804), a potom Francuska revolucija 1789. godine! Ovakve neistine može da napiše samo neznalica koja književnom fikcijom pravda svoje nepoznavanje povesnice, koje se ni Hegelovim imenom ne može prikriti.

Potom je Basara napustio fikciju i pozvao se na hipotezu, ne naučnu, ni crnu, već, kako ju je nazvao – „crnju“. Ona mu je poslužila da „jogurt revoluciju“ dovede u vezu s Karađorđevim ubistvom! Uveren da time nije dovoljno pokazao kako poznaje srpsku povesnicu do najstarijih vremena, otišao je dalje, do Kosovske bitke, i njenu tragiku povezao s Miloševićem, koji se upustio u „masovno etničko čišćenje albanskog stanovništva“. Postojan i siguran u opravdanost ovakvog tumačenja, što kolumnista posebno ističe, mogao je, a nije, i kaje se što nije i ovo metnuo u čuvenu „fusnotu“ u romanu-paskvili „Dahije“. Ovog hipotetičara, mudrijaša i fikcijaša ne zanima, i nikada ga nije ni zanimalo, kako su pre toga Turci i Šiptari postupali sa Srbima, kao i šta su potom radili poslednji okupatori Kosova i Metohije, natovci. Tim vremenom, piše Basara, bavi se „apsolutizovana“ istorija, mene začudo ovde nema, koja je preterivala u veličanju Miloševićeve „pobede“. Ovo je njegov vrhunac hegelijanskog tumačenja novije srpske povesti, u kojoj su Srbi i Milošević genocidni grešnici, Šiptari i Tači genocidne žrtve, a da NATO agresiju nije ni spomenuo.

Slobodan Jovanović je tvrdio da su tri turske reči uništavale srpski nacionalni karakter: sevap, hatar i inat. Danas bi se moglo reći da tri srpske reči: pišić, prdić i serić dovršavaju započeti proces ogavnim zagađivanjem srpske duhovne sredine i vraćaju nas u tamne ponore zlih vremena. Pišić po Vučiću uzbudio je javnost Srbije. Prdić i serić Svetislava Basare usmeren na sve što je srpsko i po svakom ko mu nije po volji, poželjan je u jednom delu našega društva. Overlord bi morao da zna da je Basara rodonačelnik „klozetske retorike“ kod Srba, koja pogađa ne samo njega i mene, već i mnoge druge građane Srbije. Hoće li ikada u ovoj zemlji zakoni važiti podjednako za sve ljude, a srpska javnost biti merilo svih negativnih društvenih pojava?

A do tada, ostaje otvoreno pitanje zašto su na udaru Danasovog famoznog augijanca iliti smrdića, kolumniste i besomučnog brzopisca: Vuk Karadžić, Dobrica Ćosić, Predrag Palavestra, Milorad Ekmečić, Vojislav Koštunica, Slobodan Antonić, Đorđe Vukadinović, LJiljana Smajlović, Radoš LJušić…? Apisa i sve ostale srpske istorijske ličnosti i da ne pominjem, spisak bi bio predug. U Basarinom romanu „Dahije“ samo je jedan Srbin, tokom celog 19, 20. i 21. veka, pozitivna ličnost – Nenad Čanak! Samo ova činjenica rečito svedoči koliki je Basara mrzitelj svog naroda i koliko je neosnovane augijevske srdžbe prosuo na srpsku istoriju. On bi morao da zna da je i njegova književna Augijeva štala već istorija, i to ona za koju je rekao u nedavno emitovanoj TV emisiji na RTS-u 2, „da u istoriji nema ničeg lepog“! Da nije Čanka, bila bi propast Srba!

Basarina augijevska književnost predstavlja neodoljivu lakoću „proseravanja“, koju pravda načinom mačkinog skrivanja izmeta i, pri tome, uporno ubeđuje čitaoce da je to književna fikcija. Usuđujem se da se pozovem na jednog anonimnog čitaoca Danasovog serijala, koji piše da je njegova književnost „papazjanija fiktivnog, zemaljskog, nebeskog, kafanskog i klozetskog“ iskaza i izraza. Dakle, basararijada je pravac srpske književnosti potekao iz Basarine Augijeve štale. „Književna fikcija“, „umetnička sloboda“, „književni izraz“ i „istorija“ tumačena na Basarin augijevski način opštenja dno je srpske književnosti.

Basarino istoriografsko obrazovanje je na nivou loše savladanog srednjoškolskog udžbenika, što je i sam priznao. Pozivanje na slavna svetska imena je fiktivno, s namerom da prikrije svoje neznanje, a usuđuje se da piše o filozofiji istorije „na hemaroidima“. I ne bi trebalo ikoga da začudi ako u nekom budućem romanu proglasi Augija za književnog svetitelja.

U Srbiji je doušnička fama gadna rabota. Basara može izmišljati i pisati o meni šta želi, ali sliku ni o sebi ni o meni ne može izmeniti, čak ni uz pomoć Danasa, Službenog glasnika i onih u čijoj je Službi.

Basara priznaje da nije čitao moje knjige, izuzetak je kritika „Dahija“, pa mu je nepoznato šta sam i o čemu pisao. Iako to javno priznaje, on sipa uvrede na moj rad, knjige i ideje. Kad tako nešto javno napiše, normalno je upitati se da mu slučajno njihov sadržaj nije predočila neka baba Vangelija.

Kad je reč o Akademiji, o tome sam pisao u više navrata, a posebno u brošuri Kusi memoari Vasilija Krestića, Beograd 2016, te se čitaoci mogu o tome izvorno upoznati, ako ih zanima.

Obavezan sam da kažem da sam pročitao Basarin roman-paskvilu „Dahije“ i da u kritici nisam upotrebio nijedan ružan izraz niti reč, osim u slučajevima kada sam ga citirao, što je stavljeno pod navodnice. Basara, sem moje kritike, nije pročitao nijednu moju knjigu, što je više puta priznao, a usudio se da piše o meni kao „istoriku na stereoidima“ i „istoriji na hemaroidima“. Sama ta činjenica dovoljno govori o njegovoj neozbiljnosti, te je, a šta bi mogao drugo, pribegao izmišljotinama pripisavši ih „književnoj fikciji“ i „umetničkoj slobodi“, iskazanim psovkama, ruženjem i književnim lakrdijašenjem.

Kiš je na nebu, a isfrustrirani Basara još uvek herkulovski, a fiktivno, rije baburastim nosem okoreli izmet u Augijevoj štali! Zbogom Augijančino srpske književnosti!

Autor je istoričar