Pašalić želi da slučaj „Savamala“ ode u zaborav

Umesto da ono što sam izneo argumentovano demantuje, započeo je lični sukob, uz navođenje niza neistina i insinuacija koje nemaju nikakve veze sa iznetim primedbama. Čak i da je sve što je naveo o meni tačno (a nije), to ne daje odgovor na pitanje zašto aktuelni zaštitnik građana ne obavlja svoju osnovnu funkciju kontrole rada organa javne vlasti onako kako je to propisano zakonom. Shodno tome, smatrao sam da je svaka dalja polemika besmislena.

Međutim, imajući u vidu da je prvi tekst Zorana Pašalića naslovljen sa „Miloš Janković je arhivirao predmet „Savamala““, drugi „Zašto je arhiviran predmet „Savamala““, kao i da on već duže vreme, u brojnim izjavama za medije kao razlog zašto ništa ne čini u vezi slučaja „Savamala“ navodi okolnost da je „predmet arhiviran“ i mene označava kao nekoga ko je u tom pogledu odgovoran, obavezan sam da javnosti ukažem sledeće:

Na osnovu primljenih pritužbi brojnih građana, nekoliko dana nakon slučaja „Savamala“, Zaštitnik građana je pokrenuo postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti rada organa javne vlasti. Kao nadležni zamenik zaštitnika građana, lično sam obavio tročasovni nadzor nad radom beogradske policije. Tom prilikom utvrdio sam brojne nedostatke u radu, o čemu sam sačinio izveštaj. Shodno tome, kontrolisanom organu su upućene preporuke koje je potpisao lično zaštitnik građana, a potom su i javno objavljene. Nakon što su istekli svi rokovi za odgovor kontrolisanog organa na preporuke, predmet je arhiviran.

Aktuelnom zaštitniku građana bi trebalo da bude poznato da je u slučaju „Savamala“ upućenim preporukama okončan, zatim arhiviran predmet postupka kontrole, ali da nije prestala obaveza Zaštitnika građana da kontinuirano insistira na sprovođenju tih preporuka. One su i danas na snazi, bez obzira na to što je postupak kontrole okončan. To je isto kao i sa bilo kojom pravnosnažnom presudom ili konačnim aktom upravnog organa.

Okolnost da su takvi, završeni predmeti, arhivirani, ne znači da odluke donete u njima ne treba da budu izvršene. Očigledno je da Pašalićevo opravdavanje sopstvenog nečinjenja u pogledu predmeta „Savamala“, navođenjem činjenice da je kontrolni postupak arhiviran, što je u pogledu izvršenja preporuka irelevantno, pokazuje da ne želi da se preporuke sprovedu i pristaje da taj slučaj ode u zaborav.

Zoran Pašalić u svojim tekstovima navodi da nisam iskoristio „sva pravna sredstva“ koja su mi stajala na raspolaganju u slučaju „Savamala“. Zakon o zaštitniku građana u članu 31. stav 5. propisuje mogućnosti koje Zaštitnik građana ima u slučaju da organ ne postupi po preporuci. Zabrinjavajuće je da Pašaliću nije poznato (a trebalo bi da jeste) da sam, shodno navedenoj odredbi Zakona, u Godišnjem izveštaju Zaštitnika građana za 2016. godinu, upućenom 15. marta 2017. godine Narodnoj skupštini, dostavljenom Vladi, predsedniku Republike i drugim najvažnijim državnim organima, te objavljenom na sajtu Zaštitnika građana, ukazao na neophodnost sprovođenja preporuka upućenih u slučaju „Savamala“1.

Osim toga, ostvarujući mogućnost propisanu napred navedenom odredbom Zakona, u brojnim izjavama za medije, u vreme dok sam bio vršilac funkcije zaštitnika građana, ukazivao sam na značaj razrešenja slučaja „Savamala“, odnosno zalagao se da se sprovedu tim povodom upućene preporuke. Osim toga, pravo javnosti je da sazna istinu o tom događaju, a ja sam kao neko ko je neposredno rukovodio kontrolnim postupkom i bio upoznat sa brojnim činjenicama u vezi slučaja „Savamala“, bio dužan da o tome javno govorim.

Pašalić mi zamera da sam to činio „u cilju lične promocije“ kao i da sam neovlašćeno koristio sopstvene nalaze. Postavlja se pitanje zašto Pašaliću smeta što sam u medijima ukazivao na činjenice, odnosno nalaze, navedene u obrazloženju javno objavljene preporuke koja ne predstavlja nikakvu tajnu.

Zaista, nisam iskoristio jednu od mogućnosti propisanih u navedenoj odredbi Zakona da preporučim utvrđivanje odgovornosti funkcionera koji rukovodi organom uprave. To nisam učinio jer dosadašnja praksa pokazuje da su takve preporuke Zaštitnika građana bile nedelotvorne, odnosno potpuno ignorisane od strane vlasti, a posebno što sam u tom kratkom periodu bio neko ko je bio samo vršilac funkcije ombudsmana.

Zoran Pašalić je izabrani zaštitnik građana, on to može da učini i danas. Naravno, ako ima volje i hrabrosti za to. Ukoliko iz njemu poznatih razloga i dalje smatra da okolnost što je kontrolni postupak arhiviran predstavlja prepreku u tom pogledu, može je otkloniti tako što će predmet izvaditi iz arhive. Sve to ako hoće. A znamo da neće.

Pašalić izražava čuđenje što sam izneo zamerke na njegov rad, navodeći da ga nisam kritikovao u vreme kada sam bio zamenik zaštitnika građana. Trebalo bi da ima u vidu da u to vreme moj posao nije bio da kritikujem rad ombudsmana, već da štitim prava građana kontrolišući rad organa javne vlasti. Danas, po isteku mog mandata, niko mi, kao građaninu, ne može oduzeti to pravo.

Zoran Pašalić, ne demantujući moj navod da za skoro dve godine nije potpisao, odnosno svojim autoritetom, hrabro, stao bar iza neke preporuke, u svojim tekstovima se hvali da je „u toku 2018. godine upućena 601 preporuka“. To je nekorektno, jer je prećutao da sam te godine upravo ja sa svojim timom samo u oblasti zaštite prava lica lišenih slobode i prevencije torture, sačinio i uputio 306 preporuka2, znači više od pola od ukupnog broja. A on nijednu.

Okolnost da do sada, uprkos dosadašnjoj višegodišnjoj praksi, nije potpisao nijednu preporuku, ukazuje da već dve godine vodi politiku neprimerenog nezameranja vlastima. Kao opravdanje za to što ne potpisuje preporuke, Pašalić navodi da on lično stoji iza svakog potpisa na aktu Zaštitnika građana. Nažalost, moje lično iskustvo govori suprotno, to je dobro poznato njemu, kao i brojnim kolegama koji rade ili su tada radili u Zaštitniku građana.

Autor je bivši zamenik zaštitnika građana Republike Srbije