Pitanje Kosova nije više Vučićev teren

Prva pogrešna premisa je da Saša Janković „dosad nije pokazivao simptome nacionalizma“. Na stranu malicioznost upotrebom medicinske terminologije, Saša Janković veoma često signalizira nacionalizmom, počevši od „dedina šajkača na srcu, Evropa u glavi“, preko svih izjava vezanih za Kosovo i borbu za isto.

Druga pogrešna premisa je da je „odbrana“ Kosova, i „izdaja nacionalnih svetinja“ Vučićev teren. Možda je tako bilo do 2012. godine. Od tada, Vučić je za 180 stepeni okrenuo svoju poziciju, i nalazi se na poziciji sa koje mora da se brani za „izdaju“ Kosova, plasirajući narativ „realnog stanja na terenu“, „svesni smo da Srbija nema suverenitet na Kosovu“, „A šta biste vi uradili na mom mestu?“, itd. Nema nacionalističkog kosovskog narativa, nema ultimatuma, nema zatezanja odnosa. Dakle to više nije njegov teren.

Treća pogrešna premisa je da su Janković, a i drugi kandidati, stavili Kosovo u prvi plan svoje kampanje, i da opozicija kandiduje narativ „ko je patriota a ko izdajnik“. Baš naprotiv, svrha njihovih komentara vezanih za sastanak Merkel – Vučić jeste bila kritikovati, kako oni kažu, „trgovinu“ između Vučića i zapadnih lidera u kojoj Vučić „kupuje“ podršku sa Zapada svojim inertnim postupanjem nakon proglašene nacionalizacije imovine Republike Srbije na Kosovu od strane kosovskih vlasti. Podrška koju kupuje se ne ogleda samo u kampanjskoj upotrebi sastanka sa gospođom Merkel, već i ćutanjem Zapada o „represiji nad sopstvenim narodom“.

Imajući sve ovo u vidu, deo teksta koji počinje pitanjem „Šta je, po Jankoviću i ostalima, Vučić trebalo da uradi?“ jeste ozbiljan spin. Ciničnim nabrajanjem alternativa: mogao je da otkaže susret sa Angelom Merkel dok se ne vrati imovina, mogao je da preti da će silom povratiti imovinu, mogao je da natera Merkel da telefonom naredi kosovskim vlastima da povuku odluku, autor pokušava da diskredituje Jankovića, i ostale opozicionare koji upućuju kritike po istom pitanju. To je klasičan spin, jer je glavna poenta ovih kritika bila trgovina između dve strane, a ne Vučićeva reakcija na nacionalizaciju. Ironija je da se baš pre nekoliko dana desilo da na inicijativu o osnivanju vojske Kosova reaguju zapadne države „telefonom“, ali i javno, i tako utiču na odluke kosovskih vlasti. Čak je i spin pogrešno postavljen.

Nastavak autorove kritike, o stavljanju Kosova u prvi plan, o nebavljenju ključnim pitanjima poput pravne države, jeste nadogradnja pogrešnih premisa, jer je duh kritike upravo usmeren na demokratski i pravni rabat koji Vučić dobija sa Zapada u zamenu za kosovski rabat koji on odobrava.

Na kraju, apologetsko pitanje „Šta bi oni učinili?“ i komentar da je Vučić ipak „u lice rekao Mustafi šta misli o odluci kosovske vlade“ jesu samo veliko razočarenje kada dođu od novinara sa takvom reputacijom.

Autor je predsednik Upravnog odbora Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative