Pogibija radnika u Lučanima kao slučajevi „Topčider“ i „Helikopter“

Nažalost, porodica Milivojević je prinuđena da jedino i isključivo pred sudom javnosti traži pravdu za smrt Milomira Milivojevića jer je zasad onemogućena da to čini pred sudom ove države. Zahvalni smo medijima što ne dozvoljavaju da ova priča bude „ugušena“ i zaboravljena uprkos tome što tužilaštvo posle 15 meseci nema snage da zaštiti svedoke i podigne optužnicu protiv odgovornih. Međutim ovo ne sme da bude samo suđenje u medijima jer je takvo suđenje nedovoljna i nepravična kompenzacija za porodice nastradalih. Česti su nažalost takvi slučajevi koji su vezani za vojsku ili vojne objekte. Takvi su slučajevi bili Topčider i Helikopter – nema čega već nije rečeno u javnosti a teško da ćemo ikada dobiti pravosudni epilog ovih slučajeva. Imam razloga da sumnjam da je namera nekih uticajnih ljudi da i ovaj slučaj u Lučanima bude arhiviran i zaboravljen.

Porodica Milivojević nema ništa lično protiv direktora Radoša Milovanovića niti bilo kojeg drugog osumnjičenog. Da je neko drugi bio odgovorno lice tražila bi se isto tako njegova odgovornost za neprimenjivanje propisa. Pokušaji da se ceo slučaj predstavi kao neki vid ličnog sukoba su neosnovani i deplasirani. U ovom slučaju, već sada, postoje izveštaji kako Komisije same MB „Namenska“ i Inspektorata Ministarstva odbrane koji ustanovljavaju brojne propuste i time demantuju sve ono što je izrečeno u spornom intervjuu. Gospodin Milovanović tako tvrdi da je pokojni Ignjatović „suprotno propisima koristio elektronsko vozilo za transport…“, međutim ne spominje činjenicu da je atest za ta ista elektro-kolica istekao šest meseci pre eksplozije odnosno da su elektrokolica koje je poslodavac dao radnicima bila neispravna. Takođe, u intervjuu se ne spominje činjenica da je pravnom licu koje je dalo istekli atest za elektro-kolica, samo imalo atest do 2005. godine. Još se takođe i ne spominje da se radi o pravnom licu „Institut za preventivu“ iz Novog Sada kome je tužilaštvo dodelilo da radi veštačenje a koje je ovu „nebitnu“ činjenicu potpuno izostavilo u veštačenju. Jako bitna koincidencija.

Dalje, gospodinu Milovanoviću je sigurno poznato da je Ministarstvo odbrane takođe utvrdilo da je objekt u kome se desila eksplozija bio nelegalan, da je ustanovljeno da su instalacije za dojavu i gašenje požara bile neispravne i da je takođe ustanovljeno da je zaštitna odeća bila u suprotnosti sa propisima. To se ne pominje u intervjuu a neophodno je da javnost to zna. Kao što je potrebno da se zna da lice mesta nije obezbeđivala policija do dolaska veštaka iz MUP-a već obezbeđenje fabrike, a po naređenju tužioca. Bilo bi jako dobro objasniti takođe javnosti odakle potpuno različite fotografije sa lica mesta i ko je to menjao lice mesta odnosno gurao kolica i razmontiravao ih? To je ovde pre sve pitanje za tužilaštvo koje je naložilo policiji da napusti lice mesta gde su poginula dva radnika.

Gospodin Milovanović u intervjuu dalje kaže da je jako teško utvrditi da li je u magacinu bilo 400 kilograma ili dve tone. Međutim, nije to uopšte teško utvrditi; štaviše veoma je lako. Naime, zna se koliko je radnika radilo tog dana, u koliko smena i koliko je svaki radnik morao rolni baruta da uradi a i zna se koliko je svaka rolna teška. Zato su i svi svedoci rekli tužilaštvu da je tamo bilo preko dve tone baruta a da je na vratima magacina pisalo da je dozvoljeno samo 400 kilograma. Ipak, pravo je pitanje može li se ijedan gram baruta uskladištiti u magacin, koji ne samo da nema upotrebnu dozvolu nego, kome je odbijen atest za protivpožarnu zaštitu što je takođe činjenica prisutna u predmetu. Takođe je činjenica da su barem dva radnika upozorila i molila poslovođe upravo te nedelje kada se desila eksplozija, da se ne stavlja toliko puno baruta u magacin, kao što se i zna šta im je odgovoreno: „Gledaj ti svoja posla!“

Takođe, sam direktor Milovanović priznaje u intervjuu da su burad na elektrokolicima bila teška 70 kilograma a morao bi da zna da po propisima ona ne smeju biti teža od 35 kilograma kada se radi o otvorenim sudovima. Još gdin Milovanović kaže da poginuli radnik nije imao „zaštitno odelo“ u trenutku istovarivanja buradi. Možda je to zato što je tog dana bilo preko 40 stepeni a direktor mora da zna da se pri ekstremnim temperaturama zabranjuje rad sa barutom.

Ima još dosta dokaza koji dokazuju kršenje propisa koje nije činjeno slučajno, u nehatu, ili incidentno, već kao jedan redovan način poslovanja uprkos upozorenjima radnika da se krše propisi o zaštiti na radu. Kad se svemu tome doda način na koji je urađen uviđaj i veštačenje ostaje zaista malo nade da će institucije smoći snage da se ovaj predmet reši do kraja. Biće mi drago ako grešim u pesimizmu i biću srećan da priznam svoju grešku.

Autor je advokat