Pogrešna generalizacija

Smatram da je sam tekst jedan subjektivan pogled na našu stvarnost, a da je njegov poslednji deo, o mlađoj generaciji, prepun teških neistina, te da se stoga mora reagovati.

Kao pripadnik te mlađe generacije, konkretno prve rođene u XXI veku, moram da kažem da mladi ljudi nemaju iste uzore, te da je potpuno pogrešno, a mogu slobodno reći i zlonamerno, negativne primere našeg društva predstavljati kao uzorima zajedničkim za celu generaciju.

Istina je da nezasluženo veliki prostor dobijaju oni koji to ne zaslužuju – među kojima su i političari, i osuđeni ratni zločinci – ali da to nikako ne znači da svi, pa čak ni većina mlađe populacije u njima vidi sopstvene uzore.

Takođe, govoriti o osvajanju fudbalskih stadiona uz klicanje poruke „Nož, žica, Srebrenica“ u potpunosti je namerno i sugestivno napisano, kako bi čitalac stekao utisak da su mladi ljudi, navijači, prisutni na fudbalskim utakmicama, skloni šovinizmu i nekakvoj negaciji genocida.

Lično poznajem nekolicinu navijača, približno mojih godina, i mogu sa apsolutnom sigurnošću reći da pozivanju na ubistvo ili progon neke etničke grupe (ovde: Muslimana/Bošnjaka) uopšte nema mesta.

Ovakvom narativu nažalost su skloni bezmalo svi mediji, i to ne radi prenošenja istine, već nažalost radi višeg tiraža, odnosno većeg broja pregleda.

Niko od mlađih ljudi, kako reče gđa Suša, nije dobio svoju prodavnicu sa „progenocid“ majicama, pozivajući se pritom na Andreja Nikolaidisa, novinara iz Crne Gore, javnosti možda poznatog po tome što u bezmalo svakom tekstu povezuje svetosavlje, genocid i velikosrpsku ideju.

Odluka o otvaranju „011 shopa“, ali i drugih koliko-toliko sličnih prodavnica, bila je vlasnička, te iskreno ne verujem da predstavlja direktno udovoljenje bilo čijim željama.

Istini za volju, sramotno je što se ta majica uopšte našla na lageru, no to nije razlog za etiketiranje mladih ljudi.

Takav način razmišljanja nas, nažalost, dovodi do toga da će svako ko bude obukao majicu sa nekim rodoljubivim motivom (npr. vojvoda Stepa koji jaše na konju) biti „počašćen“ epitetima o genocidnosti, šovinizmu i sl.

U mojoj generaciji, i onima malo starijim/mlađim od mene, uprkos svemu, ipak postoji svest o tome šta je rodoljublje, a šta šovinizam, o čemu se veoma malo piše.

Kao oni, koji će za nekoliko godina i decenija biti stub ove zemlje (i onih drugih, jer se odliv mozgova nastavlja), mi ipak ne živimo zarobljeni u prošlosti, opsednuti raspadom SFRJ i II svetskim ratom (iako razmimoilaženja oko toga i te kako postoje), već gledamo unapred, sa životnim ambicijama, sve više ličnim primerom pokazujući kako se voli i poštuje svoja zemlja, ali i kako se sklapaju drugarstva širom sveta.

Autor je student Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu