Politički sistem u raljama laži

Ne sumnjam da bi praćenje tokova novca (makar onoliko koliko je moguće) delimično osvetlilo pozadinu onoga što se događalo u ovoj zemlji poslednje dve i po decenije. Radikalnost društvenih promena i klasnog raslojavanja su razlozi zbog kojih preporučujem da se ograničimo na poslednje dve i po decenije. U suštini ne bi trebalo biti teško da se zaključi da je laž bila i ostala jedan od ključnih imenitelja političke kulture i naših života. Ali, ne obična laž, već velika laž. Ona posle koje onaj koji je koristi postaje moćniji, jer su oni kojima je namenjena opčinjeni njenim neverovatnim dimenzijama i/ili nekim specifičnim „otkrivajućim istinama“. Šta to generiše ovakvu situaciju? Stručnjaci iz različitih oblasti (mediji, politikologija, filozofija, istorija, psihologija, pravo, itd) davali bi različite odgovore. Ne sporeći da su manipulacije i laži prisutne u politici svuda u svetu, izgleda da laži kod nas imaju duboke korene i nešto specifičnije uzroke.

Kako bi objasnili stanje koje je jedan moj prijatelj opisao rečenicom „naš narod voli da mu se laže“. Je li to bekstvo o realnosti!? Je li ovakva ocena povezana sa tumačenjem neke vrste religijskog osećaja beznađa? Kako objasniti da su skoro svi nezadovoljni, a na izborima pobeđuje politička opcija koja, između ostalog, prethodno smanjuje penzije i plate (osim delu penzionera i zaposlenih sa najnižim primanjima). I to sve čini politička opcija čiji lideri su od devedesetih, pa sve do pre par godina, bili zagovornici sasvim drugih društvenih vrednosti i ciljeva, u odnosu na one koje sada zagovaraju, ili se bar predstavljaju da zagovaraju, itd.

Šta to u sistemu omogućava da isti ljudi više od dve i po decenije opstaju na vlasti (međusobno se smenjujući), a prosečan građanin sve lošije živi. Laži. Dakle, odgovor je da su okrutne laži i manipulacije deo sistema i sredstvo za očuvanje vlasti u okolnostima nastalim na osnovama pljačkaške privatizacije. Pogledajte koliko je koja stranka potrošila u predizbornim aktivnostima (bar ono što može da se vidi), pa to pomnožite sa privilegijama, brojem onih kojih ih uživaju nakon dolaska na vlast, projektovanim dobitima od funkcija koje obavljaju, itd. Dok god postoji opšti interes koji oni na vlasti reprezentuju i mogu (ili misle da mogu) da pretoče u svoju ličnu korist, postoje i potrebe za raznoraznim lažima. Posebno u okolnostima rasprodaje preostalog dela društvenog i državnog kapitala.

Za interese finansijera i vodećih ljudi u strankama vlast ima karakteristike kapitala, a laž i manipulacija su sredstvo za njegovo očuvanje i uvećanje. Realnost običnog građanina nije u stanju njegovog novčanika, već u statističkim podacima koji pokazuju naš „do sada neviđeno značajan napredak“ u svim oblastima, odnosno u obećanjima na koja čekamo da se ostvare. Otuda i stalna potreba da se kao realnost nametnu i održe „velike“ teme iz kojih izviru ideje o „našoj“ borbi za pravdu (ili „pravdu“), po mogućnosti „svetsku pravdu“, preispitivanje i dokazivanje našeg mučeništva, itd. Pa, narode, „mi ne znamo šta se to dogodilo“ u poslednje dve decenije. Evo vam televizije sa reality programima. Uživajte. Nemate svoj život – uživajte u tuđem! Evo vam i u slučaju pokušaja državnog udara u Turskoj dokazi, između ostalog, da smo bili u pravu devedesetih, da su se protiv nas bili namerili zaverenici globalizacijskih razmera, itd. Oni su krivi za sve što nam se dogodilo 5. oktobra, celo vreme pre i posle toga.

Svi drugi su krivi, osim nas. Ali, ne zaboravite, možda će oni, kad su se već usudili da pokušaju da ruše vlast u Turskoj, opet krenuti i na nas. U političkom sistemu koji sam od sebe reprodukuje i održava okolnosti manipulacija i laži, laž postaje deo svakodnevnog života. Večiti političari mu dodaju i karakteristike nečega skaradno legitimnog. Nema skoro nikakvih granica. Ali, ostaje ključno pitanje do kada.

Dragoljub Todić, Beograd