Poseban bezobrazluk

S obzirom na to da članak vrvi od netačnosti vezanih za naukometriju, paušalnih ocena čime se SANU bavi i besmislenih saveta čime bi trebalo da se bavi, prinuđen sam da se osvrnem na navedeni tekst mada on ničim drugim to ne zaslužuje.

Najpre o autoru.

Dr Predrag Slijepčević je veterinar, koji je nakon odbrane doktorske teze na Univerzitetu u Sarajevu 1991. godine, naučnu karijeru gradio uglavnom u Velikoj Britaniji, gde se i sada nalazi kao predavač na Brunel univerzitetu u Londonu.

Njegov naučni interes vezan je za prirodu biološke inteligencije i filozofiju nauke, kako sam navodi na svom profilu. Znači, trebalo bi da se razume u ono što piše.

U našoj sredini je poznat i kao saradnik naučnog lista „Galaksija“.

Upoređivanje sistema ocenjivanja u NBA ligi sa naukometrijom (bibliometrijom) nema nikakvog smisla.

Ocena kvaliteta naučnog radnika prema numeričkim kriterijumima vezana je za njegovu produktivnost (broj objavljenih naučnih radova) i odjek (broj citata) koji su ti radovi izazvali u naučnoj javnosti.

Ova dva kriterijuma su objedinjeni u tzv. Hiršov indeks, koji označava broj naučnih radova koji imaju bar isti broj citata.

Najveći nedostatak Hiršovog indeksa (suprotno tvrdnji Slijepčevića da Hiršov indeks ocenjuje doprinos svakog naučnika) jeste nemogućnost ocene doprinosa pojedinih koautora na zajedničkom radu.

Na primer, kako se može oceniti kvalitet koautora i njegov doprinos ako se nalazi na trinaestom mestu liste od 17 koautora i pored toga što je članak objavljen u najrenomiranijem naučnom časopisu Nature i ima 700 citata?

Svakom koautoru se pripisuje rad u Nature i svih 700 citata.

S druge strane, različite naučne discipline imaju različite politike citiranja.

Potpuno je neumesno upoređivati citiranost, pa time i Hiršov indeks, između istraživača koji se bave različitim naučnim disciplinama, o čemu sam već mnogo puta pisao (videti na primer https://www.sanu.ac.rs/poredjenje-istrazivaca-prema-naukometrijskim-pokazatel%D1%98ima-hirsov-indeks/).

Da bih Slijepčeviću, a i drugima koji vole upoređenja nauke sa sportom bio jasniji, navodim košarkašku reprezentaciju, koja sa 12 igrača osvoji olimpijsko zlato.

Svi igrači, iako je u igri učestvovalo ne više od osam, dobijaju medalje, pri čemu najkorisniji igrač nije uvek onaj koji je i najefikasniji.

S druge strane, za košarkaša koji postigne 20 poena ne može se reći da je četiri puta bolji od rukometaša koji je postigao pet pogodaka ili deset puta bolji od fudbalera koji je na utakmici dao dva gola, a u šta Slijepčević pokušava da nas ubedi.

Poseban bezobrazluk je navod Slijepčevića „da je SANU posvađana sa naukometrijom“ jer nije komentarisala rang-listu 100 srpskih naučnika koju je novinar Stanko Stojiljković objavio u listu „Galaksija“.

U pozivu na predlaganje kandidata za nove članove SANU, insistira se i na kvantitativnim pokazateljima (broj radova, citiranost i Hiršov indeks) za kandidate iz prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka, dobijenim iz najrespektabilnije Web of Science (WoS) baze

Pored ovih kriterijuma, poziv obuhvata i niz drugih rezultata koji kandidati treba da poseduju, pre svega naučno delo koje je prepoznatljivo, školu koju su ostavili iza sebe itd.

„Greh“ Akademije što do sada nije komentarisala listu Stanka Stojiljkovića biće nam oprošten ako napišemo da je u dva navrata 2019. godine u listu „Galaksija“ objavljena lista od 100 srpskih naučnika rangiranih prema Hiršovom indeksu, i to za one koji žive u Srbiji i za one koji žive ili u Srbiji ili u inostranstvu.

Brojanje je vršeno korišćenjem Google Scholar baze.

Na „srpskoj“ listi 100 istraživača sa najvećim Hiršovim indeksom je preko 30 istraživača koji su članovi SANU, a na „inostranoj“ listi 55 istraživača srpskog porekla živi i radi u Americi, 14 u Srbiji, devet u Australiji itd.

Ovakva raspodela naučne dijaspore bi se mogla očekivati i u drugim zemljama u okruženju i šire, pa Srbija po tome nije izuzetak.

Posebno izdvajamo činjenicu da su mnogi od njih članovi SANU (članovi van radnog sastava ili inostrani članovi), koji aktivno sarađuju sa Akademijom.

O vezama sa našom naučnom dijasporom posebnu brigu u SANU vodi Akademijski odbor za saradnju sa našim naučnicima i umetnicima u inostranstvu.

S obzirom na to da Slijepčević ne razume ulogu, značaj i zadatke nacionalne akademije nauka i umetnosti, a time i SANU, a koji su određeni Statutom i Zakonom o SANU, necelishodno je dalje polemisati o napisanom.

Zakon o SANU jasno određuje da je „Akademija ustanova od posebnog nacionalnog značaja“, a ne, kako Slijepčević tvrdi, „od specijalnog državnog interesa“ (razlika nije mala!).

Ne postoje poslovi za koje su akademici „plaćeni“; stiče se utisak da bi ih, istina retko, trebalo angažovati kao privremene akademike po ugovoru o delu.

Upoređivati nacionalnu akademiju sa „takmičarskim timom“ čijim članovima se broje godine je isto tako pogrešno kao kada bi se košarkaškoj kući slavnih, ali sada vremešnih NBA igrača, zameralo što ne mogu da pobede ni KK „Metalac“.

O problemima nauke u Srbiji SANU se samo u poslednjih pet godina oglašavala desetinama puta – ono što ne znamo ne znači da ne postoji.

Posebno je čudan zaključak da SANU ne radi u „interesu države Srbije ako ignoriše informacije od nacionalnog značaja“ tipa rang-liste koju navodi.

Uz sve poštovanje prema gospodinu Stanku Stojiljkoviću, nismo ni na koji način informisani da je njegova lista objavljena u časopisu „Galaksija“ dobila status „informacije od nacionalnog značaja“.

Propisivanje u šta se akademici mogu mešati, a u šta ne (posebno ako za to nisu plaćeni), nije naivno i izaziva strepnju.

Autor je član SANU