Pošteni Petar i čelik

Nekada se slažem sa razmišljanjima autora, a nekada ne.

Međutim, sada sam odlučio da iznesem svoj komentar teksta pod nazivom Čuvar časti (Danas, ponedeljak, 19. april 2021).

Autor na afirmativan način piše o svom dugogodišnjem poznaniku Petru, vlasniku specijalizovane mašinske radionice, odnosno o njegovoj kulturi i etici poslovanja.

Za one koji nisu pročitali kolumnu, vlasnik Petar je posle više od 20 godina vratio 300 kg neutrošenog najkvalitetnijeg čelika iz neke realizovane porudžbine državnog preduzeća.

I pri tome naišao na nerazumevanje nadležnog službenika u državnom preduzeću.

Posle insistiranja je dobio priznanicu o preuzimanju te količine čelika. Postupak vlasnika Petra je apsolutno ispravan i za pohvalu.

I nešto što se, valjda, podrazumeva u poslovnom svetu.

Međutim, ukazao bih na nešto drugo.

Nešto što provejava iz teksta, a odnosi se na uređenje sistema i njihovo poslovanje.

U tekstu se ista stvar, propust ili nemar ili nebriga, vrednuje na različit način.

Kada se radi o državnom preduzeću piše „… davno se odreklo te imovine (po sistemu „šta zna dete šta je 300 kila“).

A kada se radi o njima, privatnim privrednicima, onda je to: „Dogodi nam se da nam neki detalj iz posla promakne, da ga nenamerno zaboravimo ili da ga naši službenici ne registruju i realizuju na vreme.“

Drugačije rečeno, u državnim preduzećima je po definiciji nemar i nestručnost, a kod privatnih preduzetnika im nešto samo promakne, nenamerno zaborave ili ne registruju.

Pri tome, treba imati u vidu da nestručnost i namerno ili nenamerno zaboravljanje, bez obzira na vlasništo firme, proizvode štetu za firmu.

Takođe, klijent trpi štetu zbog promena u roku isporuke, ugovorene količine ili kvaliteta i td. Klijentov klijent trpi štetu. Klijentovog klijenta klijent trpi štetu.

I tako u celom lancu snabdevanja.

Da li eufemizam nenamerno može svim tim klijentima da nadoknadi štetu? Sigurno ne može!

Dalje, u tekstu stoji: „Vremenom se dokumentacija zaturila po fiokama, a čelik odložen u neko ćoše magacina i ugledao je svetlost dana tek kada je Petar skinuo prašinu sa starog registratora.“

Da bi to otkrio, vlasniku Petru je bilo potrebno više od 20 godina!!!

I pri tome autor navodi reči vlasnika Petra: „Ja koji čuvam svaki dokument jedva sam sravnio papire sa stvarnim zalihama repromaterijala, a mogu da zamislim kako je to u državnom preduzeću. Oni su, verovatno, tih 300 kila davno isknjižili iz svojih bilansa.“

Još jedan citat autora: „Godinama je taj knjigovodstveni podatak o 300 kila nepotrošenog čelika (vlasništvo državnog preduzeća) promicao Petru kao vlasniku privatne radnje i njegovom ovlašćenom knjigovođi….“

Matrica razmišljanja je očigledna.

Državni sektor je haos (nebriga i neznanje), a privatni je uređen (postoji dokumentacija).

To što je dokumentacija bila zaturena po fiokama više od 20 godina nema veze. To što ovlašćeni knjigovođa nije registrovao 300 kg čelika nema veze.

Da je 300 kg čelika ravno veličini čiode, a magacin veličine fudbalskog igrališta, možda bi to i moglo da prođe.

Vizuelno. Ne i knjigovodstveno da je rađeno kako treba.

Ali, da se 300 kg čelika ne vidi u magacinu mašinske radionice vlasnika Petra, ne da nije verovatno, nego je nemoguće.

Očigledno, poenta celog teksta je to da je vlasnik Petar bio pošten i vratio čelik koji mu ne pripada. Usput je otkriveno i kako razmišljaju privatni preduzetnici.

Radeći na fakultetu i sarađujući sa privredom imao sam priliku da istražujem funkcionisanje preduzeća i jednog i drugog oblika vlasništva.

Koristeći pri tome odgovarajuću naučnu metodologiju. Definisao sam njihove pozitivne, ali i negativne strane. Nastojeći pri tome da im poboljšam strukturu i efikasnost rada. To je bio moj posao kao nastavnika i istraživača. Ništa više.

Autor je red. prof. u penziji