Pravna po(d)uka za državnog sekretara

Zapravo, državni sekretar u odgovoru na moj tekst „Državni sekretar pravda očigledne zloupotrebe“ ne kaže ništa novo, prepričava samog sebe u nastojanju da opravda ono što se opravdati ne može, a to je da se novcem građana umesto javnog interesa pretežno finansira politička promocija i propaganda prorežimskih medija.

Za Gajovića je očigledno bolna tačka to što sam apostrofirao odluku da se na ovogodišnjem konkursu Ministarstva kulture i informisanja za medijske projekte najveći, odnosno maksimalni iznos od dva miliona dinara dodeli Večernjim novostima za projekat „Osam vekova Srpske pravoslavne crkve“.

Moju primedbu da je to pre kulturno-istorijska tema Gajović ocenjuje kao „nepoznavanje pravne materije koja se odnosi na medije“!? I ničim ne potkrepljuje svoju optužbu. Zato ćemo se malo pozabaviti „pravnom materijom“ i, mada verujem bezuspešno, po(d)učiti državnog sekretara, inače diplomiranog pravnika.

Zakon o javnom informisanju i medijima prvi put u istoriji medijskog zakonodavstva Srbije precizira podužu listu tema od javnog interesa. I gle čuda, na toj listi ni pomena o veri, religiji ili crkvi. Ni o jednoj, pa ni o SPC.

„Pravna materija“ je, valjda, i činjenica da je za verske zajednice u Srbiji nadležno Ministarstvo pravde, tačnije njegova Uprava za saradnju s crkvama i verskim zajednicama, koja, između ostalog, pomaže svim crkvama i verskim zajednicama, kao i, posebno, „afirmisanje verskih osnova i sadržaja srpskog nacionalnog identiteta“.

Da li je u tom kontekstu „Osam vekova Srpske pravoslavne crkve“ prava tema za konkurs Ministarstva kulture i informisanja za sufinansiranja javnog informisanja? Na to pitanje indirektno je odgovorila Vlada Srbije 1. avgusta kada je za obeležavanje osam vekova autokefalnosti SPC uplatila donaciju od 30 miliona dinara Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj.

Ne kažem da bi Večernje novosti ili neki drugi medij trebali da sa projektima stanu u red pred Patrijaršijom, ali ne vidim zašto bi se jedna, ponavljam, prevashodno kulturno-istorijska tema finansirala kao informativni projekat.

Državni sekretar, eto, smatra da treba i poziva se na konkursnu komisiju „čije stavove niko osim njega (Rakovića, prim. a.) ne osporava niti dovodi u sumnju“ a u kojoj je, kako ističe, „NUNS imao svog legitimnog predstavnika… afirmisanu novinarku Gordanu Sušu“. Gajović i ovde podmeće, jer ako, kako sam kaže, o konkursnoj komisiji nisam rekao ni reč, kako to onda osporavam njene stavove!?

A zapravo ne osporavam stavove komisije već kao i prvom tekstu „Ponovo nezakonit konkurs Ministarstva: Dva miliona državnom listu Novosti“ smatram da je „sasvim moguće da članovi stručne komisije Ministarstva koja je ocenjivala projekte nisu znali da protivno Zakonu predlažu sufinansiranje državnog medija“, ali da je Ministarstvo to moralo da zna i da na to upozori komisiju. Isto kao što moralo da reaguje prošle godine kada je konkursna komisija dodelila 8,6 miliona dinara za dva projekta kvazi medijskih firmi nakon što su novinarska i medijska udruženja otkrila da obe projektne dokumentacije sadrže falsifikovane stručne reference i podatke o kapacitetima tih firmi.

Umesto toga, državni sekretar i njegov ministar tvrdili su da je sve legalno i po zakonu.

Gajović zna da Ministarstvo u kojem prima platu ne finansira Večernje novosti i hteo bi da zato na tu temu umesto upitnika stavi tačku zaključkom da se taj list „ne finansira iz javnih prihoda“, te da, samim tim, ima pravo da konkuriše za sufinansiranje pomenutog projekta. Teško je poverovati da je država kao vlasnik Novosti svoje medijsko čedo prepustila tržištu. A još je teže dokazati da državni medij dobija državnu finansijsku pomoć kada je to tajna u rangu državnih investicionih aranžmana sa belosvetskim kompanijama kao što je to famozni projekat „Beograd na vodi“.

Gajovićevo neslaganje sa mojom ocenom da su Večernje novosti tabloidne novine njegovo je pravo, tim pre što je dobar deo svoje novinarske karijere odradio u jednom drugom, u međuvremenu ugašenom tabloidu Politika ekspres. No, kako pita za kriterijume prema kojima se mediji smatraju tabloidnim upućujem ga da o tome bar malo konsultuje eksperte.

Evo prve pomoći: Profesor na Harvardu Marvin Kalb tabloide definiše kao „srozavanje ozbiljnih vesti i promovisanje seksa, skandala i informativne zabave“. Slično tome, Selimas Miler ukazuje na tri ključna zadatka tabloidnih novina i to: a) informisanje i zabava čitalaca, b) prodaja novina u što više primeraka i c) pridobijanje što više oglašivača. U želji da zadovolje apetite publike i iracionalnu potrebu za senzacionalnim događajima tabloidni mediji bezobzirno plasiraju „neuobičajene i crne činjenice“ uprkos saznanjima da takva uređivačka politika ima veoma negativan uticaj na svest čitaoca, gledaoca i slušaoca.

Koliko pomenuti kriterijumi važe za Gajovićev „tradicionalni beogradski medij“ Večernje novosti neka sude čitaoci.

Pravna pouka državnog sekretara da se zbog konkursa Ministarstva žalim Upravnom sudu je cinična, manje zato što na to ovim povodom nemam pravo a više zbog iskustva svih medija koji su povodom očiglednih konkursnih zloupotreba širom Srbije pokretali upravne sporove. I uverili se da je to sizifovski posao.

Na kraju, podsećam da je Vlada Srbije na već pomenutoj sednici od 1. avgusta odlučila i da sa 58 miliona dinara pomogne Eparhiji žičkoj da završi radove na izgradnji i uređenju manastira Žiča i katedralnog hrama u Kraljevu. Inače, SPC planira da proslavu svojih osam vekova počne upravo iz Žiče. Nije li to nova prilika za još jedan „informativni“ poduhvat tabloida o trošku svih građana Srbije? Ako ne pre, saznaćemo to na narednom medijskom konkursu Ministarstva kulture i informisanja.

Autor je generalni sekretar NUNS-a