Profesoru Saviću je bilo potrebno 15 dana da „prouči“ literaturu i donese zaključak sadržan u naslovu svog članka.
Krunski dokaz mu je pre 40 godina objavljeni tekst „Zašto medicina ne može biti nauka“.
Ostaje mu da veruje kako je ovom „epohalnom“ mišlju raskrinkao poslenike naučne discipline razvijane milenijumima, od Hipokrata, Galena i Avicene do Koha, Fleminga i Sejbina.
Istini za volju, Savić u svom svetonazoru nije usamljen, kao što nisu ni pobornici ideje o ravnoj zemlji ili čipovima u vakcinama.
Međutim, svi ostali smatraju medicinu meganaukom, koja se sastoji iz tri glavne grane: bazične, kliničke i preventivne.
Primer prve su, recimo, biohemija ili medicinska genetika i teško im je osporiti fundamentalni karakter.
Drugu čine internisti, hirurzi, infektolozi (da ne nabrajam dalje), a moj oponent će se iznenaditi što ne samo da mnogi među njima imaju naučna zvanja, već predstavljaju većinu u najbrojnijem, medicinskom odeljenju SANU.
Čak je i predsednik te ustanove kliničar – neurolog!
Nepoznato mi je da je iko do sada osporio da je epidemiologija osnovna nauka preventivne medicine.
Ima čak autora koji tvrde da je ona više od drugih disciplina uticala na ponašanje savremenog čoveka.
Tako najviše saznanja o faktorima rizika za infarkt i šlog potiče iz rezultata kohortnih epidemioloških istraživanja (preko 1000 naučnih radova do 2000. godine samo iz čuvene framingemske studije).
I o činiocima odgovornim za nastanak raka saznavalo se epidemiološkim metodama, poređenjem izloženih i neizloženih osoba, na primer pušača i nepušača ili vitkih i gojaznih građana.
I zaista, teško je na drugi način, osim epidemiološkim istraživanjem, ustanoviti da li, recimo, rad u pilani povećava rizik od raka nosnog dela ždrela.
U svetu postoje brojni udžbenici i teoretske (theoretical) i praktične (field, practical) epidemiologije, kao i mnoge desetine naučnih časopisa u čijim naslovima se ova naučna disciplina pominje bilo u imeničkom, bilo u pridevskom obliku.
Savić prezrivo odbacuje činjenicu da je put pređen za nepunih godinu dana od otkrića nove bolesti do pronalaska vakcine „bez presedana u istoriji medicine“.
Retoričkim pitanjem „… kakvi dokazi, koja medicina?“ negira koncept medicine zasnovane na dokazima, koji je postao opšte mesto još pre 40 godina, kada su ga nametnuli kanadski klinički epidemiolozi.
Vredi li, onda, objašnjavati da je za tako brz prodor u nepoznato (on ismeva tu sintagmu) bilo potrebno da kliničari otkriju novu bolest, da virusolozi izoluju virus, da genetičari razjasne njegov kod, da epidemiolozi ustanove dužinu zaraznosti i puteve prenošenja uzročnika, da kliničari sagledaju terapijska rešenja itd.
Dođosmo do ličnih uvreda. Prof. Savić mi zamera da sam čestim prisustvom u medijima „prešao granicu dobrog ukusa“.
Time otkriva svoj problem, jer ga ništa ne tera da opsesivno prati moja pojavljivanja, komentariše ih po komšiluku i da se proletos bruka u „Politici“ pokazujući svojom kritikom mene elementarno nepoznavanje tematike koju je pokrenuo.
Možda će se zastideti kada sazna da je DanGraf, izdavač ovog lista, jesenas objavio zbirku mojih članaka, a da je „Politika“ insistirala da ponovo postanem njen kolumnista.
Uz to, NUNS me je pre nekoliko dana proglasio za počasnog člana na osnovu članaka objavljivanih o kovidu 19.
Mediji me često traže upravo da bih razjasnio zabune nastale istupanjem pojedinaca kakav je prof. Savić.
Ne zameram mu što svoj prezir prema medicini i epidemiologiji prenosi i na mene, kao njenog poslenika.
Ne vidim u tome malicioznost, već relativno čestu skučenost vidika, poznatu i kao fah ignoranciju.
Tunelsko viđenje svoje oblasti sprečava ga da uoči posebnosti ostalih disciplina, svake sa svojim sopstvenim paradigmama.
Zato bi njegovo samoljublje bez sumnje zaprepastila primedba da je ono čime se bavi nemaštovit i dosadan posao, nalik krojaču koji, umesto makazama, cezijumovim solima ili danas metodom CRISPERS po ustaljenom obrascu preseca neke aminokiselinske lance.
Naravno, za boljeg poznavaoca nauke i Savićeva pristrasnost i navedena „žaoka“ predstavljaju podjednako neprihvatljiva odstupanja od stvarnosti.
Mom kritičaru ostaje da više desetina uglednih naučnih časopisa, od Lanceta do publikacija iz njegovog domena (npr. Am J Hum Gen) obavesti kako mu se ne dopadaju radovi koje sam tamo objavljivao.
Ako je zadržao i malo kritičnosti, jasno mu je koliko je to nerazuman potez.
Autor je epidemiolog, profesor univerziteta u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
