Ovaj tekst je odgovor Miši Brkiću na njegovu reakciju objavljenu pod naslovom „Crvenkapa ili neutažena ljubav prema raspodeli“, upućenu meni.
Na početku želim da podsetim da je ovu polemiku započeo upravo Miša Brkić, kritikujući Danasov uvodnik koji je pozvao državu da pomogne ljudima koji će zbog epidemije dobiti otkaz.
Ovo je nastavak razgovora koji čitalac koji se sad uključuje može ispratiti ako potraži tekstove sa sledećim naslovima („Epidemija otkaza“, „Odakle državi novac?“, „Građanin A. M. građaninu M. B.“ i „Crvenkapa ili…“).
Pažljivi čitalac će možda primetiti da je odgovarajući prošle nedelje na pismo gospodina Brkića, potpisnik ovih redova vrlo vodio računa da se uzdrži od svake vrste sarkazma ili ironije, da u svakoj meri izbegne makar i naznaku bilo kakve lične kvalifikacije sagovornika te da se usmerio isključivo na predmet rasprave, to jest razne argumente za i protiv državne pomoći u ovoj situaciji.
Nasuprot tome, Miša Brkić na takav tekst odgovara lansirajući ljupki mali ad hominem napad na mene, pa ja tako saznajem da sam „pobrkao lončiće o biznisu“, „verovatno slučajno (nikako iz neznanja)“, da biznis shvatam „kao Crvenkapa“, da mi nedostaje „edukacija“ koju mi srećom „nudi Fiskalni savet“ i da zloupotrebljavam ili makar ne umem da upravljam novinskim prostorom koji mi je kao uredniku dat na brigu.
Naš čitalac zatim nastavlja svoju šetnju od ironije do cinizma započetu još u prvom pismu („Divan tekst, topao, ljudski, plemenit, socijalno angažovan“), uverava nas kako tobož nije očekivao odgovor „s tako visokog mesta“1, pa se sada „oseća posebno počastvovanim i motivisanim“ i povremeno usklikuje „Molim?“ kada pomisli da je negde naročito lepo poentirao.
Moram reći da ovo nisam očekivao.
U ljudskom smislu me je pomalo razočaralo, a u intelektualnom malo više.
Međutim, šta je tu je, a pošto nas u svom eseju o erističkoj dijalektici – spisku trikova za pobedu u raspravi u kojoj gubiš – Šopenhauer uči da „čim osetiš da protivnik dobija raspravu, ti kreni lično i uvredljivo“ (trik 38, „Argumentum ad personam“), ja ovo tumačim kao izraz čitaočevog osećaja debatne slabosti.
Inače, kao što ćete videti, čika Arturova knjižica će nam u nastavku biti od velike pomoći u razumevanju teksta M. Brkića.
Moj sabesednik poseže i za sledećim alatima: izbegava da odgovori na moje argumente i na moju kritiku njegovih argumenata; umesto da se bori svojim snagama, u pomoć mobiliše Fiskalni savet i na kraju u ovu raspravu dva puta pokušava da uvuče čak i vlasnike Danasa – moje šefove.
Svako ko je ikad bio dete, u ovome će videti dečaka koji u tuči beži uokolo, vodi starijeg brata da se bije umesto njega i konačno zove čak i tatu, i to tatu onog drugog dečaka da ga brani od njega.
U Zemunu, odakle ja dolazim, na ovo se ne gleda blagonaklono.
Ovo, međutim, nije dečja kavga, nego uljudna razmena mišljenja u konstruktivnom cilju boljeg razumevanja ekonomske pozicije Srbije, pa da zato vidimo kako stojimo sa argumentima.
Gospodin Brkić prvo navodi da nigde nije sugerisao da Danas zagovara neodgovorno fiskalno ponašanje, što sam mu „ja prišio“.
Ako neko tvrdi da država nema novca za pomoć radnicima, i zatim iznese četiri modela kojima se može nabaviti taj novac, i sva četiri odbaci kao štetne po državu, ja zaista ne znam kako drugačije da tumačim takav stav, nego kao shvatanje da je onaj ko se u takvim okolnostima zalaže za potrošnju para kojih nema, fiskalno neodgovoran.
Ali ako gospodin Brkić tvrdi da nije tako mislio, meni je drago.
On takođe odbija da obrazloži zašto preventivna upotreba novca nije bolja od reaktivne (moj peti predlog vezan za NSZ), već na tu ideju prosto lupa etiketu „presipanje iz šupljeg u prazno“ i udaljuje se od rasprave.
Zatim me diskvalifikuje kao „građanina s kojim se ne može diskutovati o biznisu“ i tako sebe oslobađa obaveze da odgovori na bilo koji argument na koji ne želi. Šopenhauer je ovakvo ponašanje opisao kao trik broj 34, „Izbegavanje odgovora“.
Na taj način on uspeva da ne odgovori na čitav niz argumenata, koje zbog prostora ovde nažalost ne mogu sve ponovo da izvodim, a među njima i na koliziju između svog stava da poslovni ljudi beže od viših poreza i činjenice da ti isti poslovni ljudi, i to milijarderi, ovih dana pozivaju da im se porezi upravo podignu.
Možda je, međutim, i najbitnije to što je izbegao da otkloni unutrašnju nedoslednost svog krunskog argumenta: da će privrednici demotivisani višim porezom na dobit ugasiti svoje firme, što će (ključni deo!) dovesti do gubitka radnih mesta, plata, poreza i doprinosa.
Ovaj argument je suprotan sam sebi – logička greška contradictio in adjecto, jer čovek koji gasi firmu, tu firmu ili njenu imovinu zapravo prodaje. A kome je prodaje nego nekom ko će nastaviti poslovanje?
Zamislite da vlasnik voćnjaka od 100 hektara odluči da se povuče iz posla, ili trgovinskog lanca, ili hotela ili novina. Ili će da proda ili će da bukvalno uništi sve što je stekao.
Umesto da odgovori na ove i mnoge druge argumente, Miša Brkić uvodi nove, ovog puta u vidu „objašnjenja“, navodeći da biznismen može da odseli firmu u susednu zemlju ili u poreski raj.
Argumenti protiv su brojni, a ja ću radi sažetosti navesti samo dva: selidba firme u drugu zemlju po pravilu znači, osim svih povezanih troškova, i napuštanje tržišta na kome firma ima izgrađenu poziciju i verne kupce i prelazak na novo tržište na kom se kreće iz početka, bez ikakve garancije da i u toj zemlji koliko sutra vlast neće i sama podići poreze.
Oko selidbe u poreski raj navodim samo da ovim Miša Brkić priznaje poraz svoje teze da će radnici ostati bez posla, jer se u poreske rajeve ne seli proizvodnja nego samo poreska jurisdikcija.
Kao kontrateg savetujem jačanje kapaciteta Poreske uprave.
Kulminacija erističke dijalektike Miše Brkića, međutim, tek sledi.
(kraj u sutrašnjem broju)
Autor je urednik Ekonomske rubrike u listu Danas
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
