Profesor koji piše o „gresima“ dece

Veći deo svog teksta direktor Muzeja je kopirao iz posta pod naslovom „Sektašenje lažnih moralnih veličina“ objavljenog nedavno na zvaničnoj Fejsbuk stranici institucije na čijem je čelu. Mada je deo tog teksta, veoma uvredljivog po Lanu Bastašić, ubrzo uklonio i čak napisao poseban post u kome joj se izvinjava, u tekstu objavljenom u Danasu opet je gotovo sve ponovio.

Ništa neobično ne bi bilo da se Đurić kao zaljubljenik u stihove i naturščik književni kritičar osvrnuo na poeziju mlade autorke da povod tome nije „greh njenog oca“ kako (najblaže rečeno) kvalifikuje moju dugogodišnju aktivnost na polju kulture sećanja i pamćenja.

Spočitavajući mi, „nesposobnost da u rođenoj kući uspostavim red i poredak što svedoči o neuspešnom roditeljskom odgoju“, direktor ustanove od posebnog nacionalnog značaja upustio se u prevaspitavanje moje ćerke, uzgred, ovogodišnjeg finaliste NIN-ove nagrade, kako reče, „poznate autorke lezbejskih pripovedaka, ukrašene čudesnim tetovažama, prikladnim standardnom pokloniku „Noći veštica“, prepoznajući u njenoj poeziji „blasfemična i suluda modernistička naklapanja, poetizovanje koitusa sa dželatima rođene familije“.

Za prepoznate „grehe“ moga deteta, profesor čiji je posao pored ostalog i obrazovanje naše akademske mladosti, zaključuje „da za grehe dece treba ponekad okriviti roditelje koji su odgovorni za vaspitanje“.

Ovo je reagovanje direktora Muzeja žrtava genocida, institucije od posebnog nacionalnog značaja, na nekoliko mojih kritičkih, argumentovanih osvrta na njegov (ne)rad, što je sa pozicije osnivača i predsednika jedne nevladine organizacije sasvim legitimno i uobičajeno.

Nakon „ekspertize“ o psihofizičkom statusu moga deteta, produktu „lošeg vaspitanja“, profesor istorije analizira period moga odrastanja i sazrevanja prepoznajući u konačnici „krizu identiteta i ličnu frustraciju koju sam poneo iz epohe bratstva-jedinstva živeći u Zagrebu, prilagođavajući svoj nacionalni identitet ležernom životu, a naročito posle saznanja o svom biološkom poreklu“.

Direktor institucije od posebnog nacionalnog značaja kvalifikuje me pored ostalog kao „raskolnika i sektaša“ pa zaključuje da je u mom slučaju reč o „diletantizmu u istorijskom promišljanju o velikoj tragediji i stradanju srpskog naroda, štetnosti i površnosti, mene kao lažno dobronamernog entuzijaste“.

Udruženje Jadovno 1941, duže od jedne decenije, nizom aktivnosti na polju kulture sećanja, nastoji obelodaniti i utisnuti u trajno pamćenje potomaka i poštovalaca žrtava Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane Nezavisne Države Hrvatske, tragediju (i njene posledice) koja nas je zadesila pre skoro osam decenija.

Gotovo da nema iole poznatijeg medija na području Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji nije izveštavao ili prenosio vesti o Danu sećanja na Jadovno 1941. koji je ustanovilo naše udruženje i ove godine obeležilo desetu godinu za redom.

Naravno, i Danas je o našim aktivnostima više puta izveštavao ali nikada i Muzej žrtava genocida.

Razlog tome leži u činjenici da jedno malo, ljudskim i materijalnim resursima oskudno nevladino udruženje, istrajno, uporno i efikasno, duže od decenije odrađuje ono što je upravo u kompetenciji i što je posao Muzeja žrtava genocida a čime se ta institucija ne bavi.

Direktor Muzeja bez muzejskog prostora i postavke, svojim poslednjim javnim istupima, baveći se biološkim i rodnim poreklom, psihofizičkim statusom svoga oponenta i njegovog deteta, osporavanjem ljudskih sloboda i opredeljenja, jasno iskazuje svoja ideološka opredeljenja čiji baštinici su bili upravo kreatori i počinitelji megazločina čijim bi se uzrocima i posledicama trebala baviti institucija na čijem je čelu.

Nadležno Ministarstvo kulture i informisanja bi se trebalo ozbiljnije posvetiti uzrocima i pogotovo posledicama očito pogrešne odluke da se na čelo ove institucije od posebnog nacionalnog i državnog značaja postavi Veljko Đurić Mišina.

Autor je predsednik Udruženja Jadovno 1941