Profesor Radovanović se, umesto naukom, bavi tračevima: Autorski tekst Branislava Simonovića

Bavio se mojom ličnošću jer je jedino tu na svom terenu. Poznavanje materije o kojoj sam pisao mu je slabija strana, pa se oglašava o stvarima o kojima malo zna. „Si tacuisses, philosophus mansisses“, kako su govorili Latini.

Moj zadatak je težak. Da polemišem s čovekom koji sve zna o meni, o mojim „strahovima“, čak zna i šta mi je „sudbina“. Evo šta još zna prof. Z. Radovanović: zna da mi „još bride uši“, zna da sam mnogo vremena potrošio „proveravajući da li je on (Z. R.) prisutan na svakom skupu“. Zna i da sam se „baš napatio, šunjajući se u masi“.

I da ne nabrajam dalje šta sve „zna“ prof. Z. Radovanović. Čitaoci su mogli da se uvere da je znanje jednog profesora univerziteta baš veliko.

On sve zna, samo ne i ono što bi trebalo da zna, sudeći prema („formalnom“) zvanju. Iz bilo kog njegovog teksta, vidi se sve što on zna (sve o ličnostima, kao seoski žbir, koji revnosno skuplja podatke o njima). Ali vidi se i šta sve ne zna (npr. o uticaju uranijuma na zdravlje ljudi), a misli da zna.

Čak i druge pokušava da ubedi u ono što ni sam ne zna. Neću da se spuštam na nivo akademskog trača, u čemu je prof. Z. Radovanović „vrhunski stručnjak“.

Nemam nameru da se bavim ličnošću prof. Z. Radovanovića. I u svom prvom, a i u ovom svom tekstu, bavim se samo onim što je prof. Z. Radovanović napisao, odnosno uradio. Dakle, bavim se njegovim postupcima i rečima, a ne njegovom ličnošću, naravno uz dokaze koji njemu uvek nedostaju.

Da ne bi ostao uskraćen i za svoje besmislice izrečene o meni, samo ukratko, da čitaoci vide koliko prof. Radovanović priča ono što mu odgovara, a nije ga briga za istinu ili za tačnost onoga o čemu priča.

Baš strahujem od njegovog provlačenja kroz blato (prorok Radovanović zna da mi je to sudbina), što se vidi i po tome da sam objavio taj tekst, uprkos velikom strahu.

On nije video da su dva (od tri pomenuta) akademika, posle mog teksta odustali od dalje polemike jer su shvatili da im je jedan od autora te peticije podmetnuo pogrešne podatke.

Umesto da navede radove te trojice akademika, koji su ih kvalifikovali za ocenu koju im je prof. Radovanović napamet dao, on se bavi mojim ušima. Toliko mu je znanje o tome.

Z. Radovanović nešto izmisli, pa onda to meni pripiše i raspreda o tome naširoko. O dr Z. Vukmirović sam napisao da je „ona mnogo kvalifikovanija od njega u oblasti radioaktivnog zračenja i u zaštiti životne sredine“, a on mi pripisuje da sam rekao da je stručnjak za „onkoepidemilogiju“.

Mogao je da proveri, da je dr Z. Vukmirović najpre radila u Vinči (dokazi poslati redakciji), kako sam i naveo i to na radioaktivnom zračenju i na uranijumu, da je posle toga radila na još dva mesta, pa onda u Institutu za fiziku. Da je bila i profesor na multidisciplinarnim studijama. Ali, njemu nisu važne činjenice, on se bavi tračevima, kako i dolikuje profesoru univerziteta.

Ostale podatke o „samoizabranom“ članu uzeo sam iz njegove zvanične biografije. Pošto nije naveo na kojim je to izborima izabran, logično je da je samoizabran.

Prof. Z. R. misli da je njemu sve dozvoljeno, da izvrće činjenice, da izmišlja stvari i događaje, da uvlači i SANU, Epidemiološki sekciju SLD itd. On zna i ono što niko ne zna: da imam nameru da „konfrontiram“ „srpsku“ i „neprijateljsku“ nauku.

Opet njegova mašta može svašta. Pošto ne zna da polemiše o onome o čemu je rasprava, on ubacuje svoje izmišljotine i skreće s prave teme rasprave. Ubacuje neke Holanđane koje meni pripisuje, te boinge. A ne kaže ništa o navodima iz referenci koje sam mu naveo.

Neprijatno mi je da profesora univerziteta, još medicinara, podučavam nekim osnovnim pojmovima iz medicine.

Očigledno je da on dobar deo mog stručnog teksta nije razumeo, pa evo još poneka pouka. U svom tekstu, između ostalog, citirao sam i referencu u kojoj se navodi da je uranijum teratogen, mutagen i genotoksik.

Umesto što se bavio mojom ličnošću, prof. Z. R. mogao je da malo pregleda literaturu, pa da nauči da je: (1) teratogen supstancija koja može da dovede oštećenja ploda; (2) da je mutagen „sve ono što izaziva mutaciju (promenu u DNA u ćeliji), a promena izazvana mutagenom može da ošteti ćelije i da izazove neke bolesti, kao što je kancer“ (ovo je definicija National Cancer Institute – SAD); (3) „genotoksin je hemikalija ili agens koji može da izazove oštećenje DNA ili hromozoma… Oštećenje DNA u somatskim ćelijama može da dovede do somatskih mutacija, koje mogu da dovedu do malignih transformacija (kancer)“ ( Phillips, D. H., & Arlt, V. M. (2009).

Genotoxicity: damage to DNA and its consequences. In A. Luch (Ed.),Molecular, Clinical and Environmental Toxicology. (Vol. 1, pp. 87-110). Basel: Birkhäuser Verlag).

Da se manje bavio mojom ličnošću, a malo više proučavanjem naučne literature iz oblasti o kojoj piše napamet, mogao je da vidi da je od 26 naučnih radova o genotoksičnosti uranijuma u 19 radova potvrđena njegova genotoksičnost (73 odsto), a da u sedam radova nije (27 odsto). („A Toxicological Profile for Uranium“, Agency for Toxic Substances and Disease Registry, Atlanta, Georgia 30333, 2011).

A mogao je da navede i radove naših lekara koji su o tome objavili nekoliko radova.

Mislio sam da će onih 60 naučnih radova, koje sam poslao uz tekst, da mu pomognu da makar nešto nauči o temi o kojoj raspravlja. Ali, on ne koristi naučnu literaturu, dovoljni su mu tračevi iz akademskih sredina. I ne vredi da mu ponovo šaljem spisak od 843 naučna rada, koliko ih ima u knjizi „Toxicological profile for uranium“, čije sam delove koristio pri pisanju teksta. Neka ostane u baruštini svojih akademskih tračeva.

Svaka dalja prepiska s prof. Z. R. nema smisla. Kad on objavi naučni rad u kojem će naučnim argumentima da pobije navode iz radova koje sam citirao, zaslužiće moj odgovor. A dotle, neka živi u svom neznanju, umišljanju i izmišljanju.

Autor je naučni savetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.