Propagandisti su oko Bodrožića u NUNS-u

U Danasu od utorka, 26. septembra, objavili ste članak o odnosu Udruženja novinara Srbija i Nezavisnog udruženja novinara Srbije i u njemu izjavu potpredsednika NUNS-a Željka Bodrožića da je Udruženje novinara Srbije „udruženje propagandista“. Pošto mi je vaš novinar u telefonskom razgovoru tražio samo komentar o stavu UNS-a prema saopštenju grupe nevladinih organizacija i medija, a nije pomenuo ovu Bodrožićevu izjavu i dao mi priliku da je komentarišem, to ću uraditi ovim putem.

Bodrožić kaže da je zahtev Udruženja novinara Srbije da se podrže svi lokalni mediji pod pritiskom i osudi svako nasilje nad novinarima „svrstavanje na stranu režima i partijskih medija“. Zašto NUNS ne želi da podrži sve lokalne medije koji se suočavaju sa političkim i ekonomskim pritiscima? Zašto ne želi da podrži Televiziju Banat iz Vršca koju bojkotuju opštinski funkcioneri iz SNS, ne dozvoljavajući novinarima da izveštavaju sa sednica skupštine opštine, a izjave toj televiziji – u strahu od lokalnih moćnika – ne smeju da daju ni glumci iz pozorišta i kustosi iz muzeja. Zašto NUNS ne želi da se suprotstavi nasilju nad novinarima bez obzira na to da li dolazi od obezbeđenja na skupu Srpske napredne stranke ili od pristalica opozicije koje udaraju novinarke Pinka i jajima gađaju ekipu Radio-televizije Srbije? Zašto se NUNS svrstava na stranu partijskih aktivista koji prete novinarima?

Vranjske novine samo su jedan od lokalnih medija suočen sa teškom ekonomskom situacijom i političkim pritiscima. Mnogi lokalni mediji ugašeni su u protekle dve godine upravo iz tih razloga. Zašto onda NUNS ne podržava zahtev UNS-a da se lokalnim medijima obezbedi dva odsto opštinskih budžeta za izveštavanje u javnom interesu? To je jedini način da lokalni mediji opstanu i ispune svoju ulogu da tačno izveštavaju i kontrolišu vlast.

Bodrožić kaže da NUNS nema drugi smisao postojanja sem da napravi „ozbiljnu distancu“ od UNS-a „kao devedesetih“. Ozbiljnu distancu od novinarstva NUNS je već napravio dok je na vlasti bila Demokratska stranka. Tada je NUNS ćutao dok su njegovi funkcioneri progonili novinare, cenzurisali im tekstove i masovno ih otpuštali iz medija koje su kontrolisali oni i DS. Tada je NUNS podržao i drakonske izmene Zakona o javnom informisanju čiji je jedini cilj bio da ućutkaju nepoželjne novinare i medije. Tada je NUNS podržao i katastrofalnu „reformu pravosuđa“, zapravo državni udar kojim je urušena vladavina prava i uspostavljena partijska država. Da li smo od NUNS-a za ovih osam godina čuli izvinjenje zbog sramne odmazde nad novinarima koji nisu želeli da izveštavaju po partijskom diktatu? Ne, naprotiv, ljudi koji su progonili novinare i dalje su na čelnim funkcijama u NUNS-u.

U jednom se slažem sa Bodrožićem: „potrebno je napraviti jasnu razliku između novinara i partijskih glasnogovornika“. To je uostalom i jedna od odredbi Kodeksa novinara Srbije – sa novinarstvom je nespojiv rad u političkim partijama. Otkud onda među funkcionerima NUNS-a i inicijatorima saopštenja „protiv medijskog mraka“ toliko aktivista opozicije (Dosta je bilo, Pokreta slobodnih građana, Ne da(vi)mo Beograd)?

Neka Bodrožić pogleda oko sebe. Tu će pronaći propagandiste koje traži.

Autor je predsednik UNS