Proterivanje nepodobnih sa Filozofskog fakulteta

Tu je tačno gotovo samo to da su sudske tužbe „za povredu ugleda i časti“ protiv mene (nisam docent nego vanredni profesor) podneli Dubravka Stojanović, Radoš Ljušić, Nikola Samardžić i Vlada Stanković.

Nije, međutim, istina da oni od mene traže po 450.000 dinara, zatim nekakvih 1.000.000 dinara, kao i plaćanje sudskih troškova.

Njih četvoro traže po 1.000.000 dinara, što ukupno iznosi 4.000.000, i isplatu troškova suda.

Razlika, očigledno, nije beznačajna.

Podneli su čak osam tužbi protiv mene, svako po jednu krivičnu i jednu parničnu.

Kada se tome doda da su tekstovi osam tužbi gotovo identični, da ih zastupa ista advokatska kancelarija, onda to zaista počinje da liči na dogovoren i osmišljen sudski progon, zar ne?

Po svemu sudeći, Stojanovićeva i prijatelji pokušavaju da me prisile da ućutim, da sasvim unište moj život i moju materijalnu egzistenciju.

U članku su mi, takođe, pripisane reči koje nikada nisam izgovorio.

To, međutim, ne iznenađuje, jer se njegov(a) autor(ka) poziva na tekst sudskih tužbi Dubravke Stojanović, Radoša Ljušića, Nikole Samardžića i Vlade Stankovića, koje se zasnivaju na „mojim“ izmišljenim iskazima.

Bilo bi dobro da Stojanovićeva i ostali, ali i vaš(a) novinar(ka), navedu tekst ili emisiju, gde sam napisao ili izgovorio da su njih četvoro „‘ispostave NATO lobističkih struktura’ koji se bave ‘iščitavanjem istorije pisane u Hagu, Briselu, Berlinu i Vašingtonu'“.

Uz to, ne priliči mi da pišem i govorim na tako agramatičan način.

Ne može neko, pa makar to bila i Dubravka Stojanović, da bude „ispostava“; to mogu da budu ustanove, nevladine organizacije, itd.

Podjednako sukobljena sa činjenicama i gramatikom jeste i izjava Dubravke Stojanović, citirana u tekstu, prema kojoj sam negde napisao ili izjavio da su njih četvoro „NATO istoriografija“, „haška istoriografija“.

Kako neko, pa makar to bila i Dubravka Stojanović, može da bude „istoriografija“?

Objašnjenje za ove čudne, agramatične izmišljotine vrlo je jednostavno.

Da bi postigla da budem osuđen za povredu njene „časti i ugleda“, Stojanovićeva mi pripisuje ne samo reči koje nikada nisam izgovorio, nego i lične uvrede.

A toga u mojim tekstovima i iskazima – nema.

Nigde, dakle, nisam pisao o njenoj ličnosti, ali zato javno i slobodno iznosim svoje mišljenje o njenim stavovima i delima.

Ona, Samardžić i Ljušić, kako mi se čini, zastupaju natovsko, haško tumačenje srpske istorije i današnjice.

Srbi su, prema takvim interpetacijama, nekako uvek u krivu, odgovorni za skoro sve nesreće koje i njih i susedne narode zadesiše u poslednjih stotinak godina, bar od 1912, pogotovo u poslednje tri decenije.

Time se, svesno ili ne, daje moralni legitimitet razbijanju Jugoslavije, vojnoj agresiji na Republiku Srbiju i SRJ, etničkom čišćenju počinjenom nad Srbima Krajine, Kosova i Metohije i okupaciji dela teritorije Republike Srbije.

Na primer, Noel Malkolm 1994. godine objavi knjigu o Bosni, u kojoj se dokazuje da smo baš mi, već vekovima, „zli momci“.

Sledeće godine Srbe u BiH bombarduje NATO. Potom Malkolm objavi knjigu o Kosovu (1998).

Naredne godine NATO bombarduje SRJ, okupira KiM i odatle protera preko 230.000 Srba.

Reč je, dakle, o kritici stavova, tumačenja srpske istorije, a ne o bilo kakvim ličnim diskvalifikacijama.

Stojanovićeva, prosto, izmišlja.

Samo radim svoj posao i ispunjavam svoj poziv istoričara.

Kritika je suština našeg zanata.

Na osporavanju postojećih tumačenja istorije i politike zasniva se napredak naše nauke, ali i svakog društva koje želi da bude slobodno.

Svi su, naravno, vlasni da kritikuju rad i stavove istoričara.

Zalažu li se to Stojanovićeva i drugovi za ukidanje rubrike „kritika“ u stručnim časopisima, u dnevnim ili nedeljnim listovima?

Ko ovde „guši slobodu naučnih istraživanja“ i „zastrašuje, sa ciljem da se izgubi kritička nauka“ – oni ili ja?

Stojanovićeva, Ljušić (ko hoće da sazna šta su prave uvrede, neka čita njegova (ne)dela) i drugovi bi, dakle, da se razračunaju sa mnom, baš onako kako su se, pre mene obračunali sa mojim kolegama, koje su već uspeli da izbace sa Filozofskog fakulteta.

Zbog takvog njihovog minulog rada dvoje proteranih, nepodobnih kolega u ovom trenutku vode sudske procese protiv Fakulteta.

Brani ga, naravno, advokatska kancelarija koja, u ime Stojanovićeve i prijatelja, tuži mene.

Ovde je, međutim, reč o nečemu važnijem i većem od proterivanja nepodobnih profesora sa Filozofskog fakulteta.

Stojanovićeva, Ljušić, Samardžić i Stanković tužeći mene, pokušavaju da spreče da se o tome javno govori.

Oni hoće da sudskim pretnjama zaplaše javnost, da zabrane javnu reč, dijalog, slobodu misli i izražavanja.

To su, podsećam, osnovne slobode, garantovane našim ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Iznošenje mišljenja, javna kritika nečijih stavova o politici i istoriji, lišena bilo kakvih ličnih uvreda, nije i ne može biti „povreda časti i ugleda“.

To je, jednostavno, poziv na raspravu i na dijalog.

Sloboda misli i govora, kritika i javna debata ne mogu se sprečiti niti zaustaviti izmišljotinama, sudskim tužbama i progonima.

Autor je vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu