Kako je krenula mala serija „protesta“ protiv jezičkih anomalija u našem listu, koju je pokrenuo novinar Miroslav Milekić, mora i lektorka da kaže.
Milekić se, naime, iznenadio kad je u nadnaslovu teksta o protestima protiv diktature video reč „protestanti“ u značenju „demonstranti“, jer bi „novinar(ka) ili urednik“, kako kaže, morali da znaju da „‘protestant’ nije osoba koja protestuje na ulici“.
Reagujući na ovu kritiku, novinar Miroslav Turudić najpre skreće pažnju na osnovne principe novinarstva, a to je da se svaka tvrdnja upućena javnosti mora proveriti barem iz dva izvora. To bi dakako, a ja bih rekla i pogotovo, morali da imaju na umu i lovci na jezičke „greške“, koji ih prečesto „ispravljaju“ bez prethodne provere. Naoružan referencama, poput rečnika Ivana Klajna i Milana Šipke u izdanju Prometeja, Turudić predočava da „protestant“ ipak jeste i osoba koja protestuje. Pošto je to razjasnio, usredsređuje se na drugu „omašku“ prvog kritičara, a to je deo gde ovaj kaže da nije želeo „da iz naših života ode jedna novina koja, između ostalog, poštuje pravila novinarskog zanata i jezika“. Turudiću je zasmetalo što je Milekić imenicu „novine“ upotrebio u jednini, jer se reč „novina“, kako navodi, može odnositi „samo na novost, ali ne i na novine (…) koje su isključivo pluralia tantum, tj. imenica koja ima isključivo množinu“.
Tako zaista piše u jezičkim priručnicima, ali ima i drugih referenci. Isti taj Šipka, u knjizi Standardnojezička preispitivanja I, od istog izdavača, preispituje opravdanost takvog „normativističkog stava“ i objašnjava razloge zbog kojih se u jeziku javlja oblik „novina“. On kaže da se u pojedinim slučajevima „javlja potreba da se u iskazu precizira je li riječ o jednom (dnevnom, nedjeljnom) listu, ili o više njih, pa se stoga poseže za oblikom jednine ‘novina’ kako bi se razlikovalo od množine“. Jedan od primera koji navodi je „najčitanija i najobjektivnija novina“, gde se misli na konkretan list, dok bi isti primer u množini značio više glasila. „Svašta nešto ima u ovoj novini“, dakle u određenom listu; „Svašta nešto ima u ovim novinama“, dakle u celokupnoj štampi. Ovakvi primeri pokazuju da nam je oblik jednine ove imenice ponekad jednostavno potreban.
Nema u jeziku ničeg slučajnog, i zato jezičke pojave ne treba kritikovati, nego ih treba razumeti. A kako valja proveriti u rečnicima i priručnicima, tako valja proveriti i same rečnike i priručnike. Ja bih više volela polemiku o empirijskim podacima kojima su normativna rešenja potkrepljena, jer se čini da se jezik ne istražuje i da je zato prevelik jaz između živog govora i onoga što nam se nameće kao standard.
By the way, meni je najviše zasmetao deo „novinar(ka) ili urednik“, gde je autor rodno senzitivan sa novinarkom, ali ne i s urednikom, što ide u prilog tezi, koja u nauci jeste argumentovana, da se za bolje plaćena mesta radije odlučujemo za imenicu muškog roda.
Autorka je lektorka u dnevnom listu Danas
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
