Prvo o prošlosti, pa o Ikei

U uvodu intervjua predstavljen je kao „bivši poslanik Srpske napredne stranke i bivši predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, nekadašnji direktor Vojnobezbednosne agencije i aktuelni odbornik Grupe građana ‘Iskreno za Niš’ u niškoj skupštini“. Verovatno je još mnogo toga – otac, suprug, sin, stručnjak za bezbednost – ali najveći pečat u karijeri zasigurno je ostavio kao bezbednjak Prištinskog korpusa, o čemu svedoče izjave svedoka i vojna dokumentacija.

Stojanović u intervjuu Danasu razotkriva strukturu i prirodu vlasti Srpske napredne stranke, a predstavlja se kao svojevrsni društveni i moralni autoritet za teme bezbednosti, politike, privrede.

Najmanje dve krivične presude, međutim, vide ga sasvim drugačije. Haške sudije u presudi Milanu Milutinović i drugima Stojanovića nazivaju „neverodostojnim svedokom“, a u prvostepenoj presudi Vlastimiru Đorđeviću njegove tvrdnje ocenjene su kao „neuverljive“ i „besmislene“.

No, važnije od svega je kakva je bila ratna uloga novopečenog opozicionara, posebno u Operaciji Reka vojske i policije tokom koje je u đakovičkim selima Meja, Korenica, Dobroš i Ramoc ubijeno 350 albanskih civila, među kojima je 36 maloletnih dečaka. Većina tela pronađena je 2001. godine u jednoj od batajničkih masovnih grobnica. Reč je o najvećem masovnom ubistvu počinjenom tokom NATO intervencije i jednoj od najobimnijih akcija proterivanja civila. Celokupno stanovništvo četiri pomenuta sela po naređenju i u organizaciji vojske i policije proterano je u Albaniju, na granici su im oduzeta dokumenta, kuće uništene (Korenica, na primer, bila je spaljena do temelja), a imovina opljačkana.

Fond za humanitarno pravo je pre otprilike dve godine u dosijeu Operacija Reka predstavio detalje o napadu od 27. i 28. aprila 1999. godine na albanska sela u okolini Đakovice i objavio sve raspoložive dokaze o ulozi Momira Stojanovića u tim događajima. U odgovoru na sasvim uopšteno pitanje novinarke Danasa o umešanosti u „zločine nad albanskim civilima“ i optužnici Osnovnog suda u Đakovici na osnovu koje je za Stojanovićem (i još 16 osoba) raspisana crvena Interpolova poternica, on kaže da se radi o jednoj vrsti „reciprociteta“, odnosno pokušaju da se umiri kosovska javnost zbog početka rada Specijalnog suda za OVK. Originalno objašnjenje, koje međutim i dalje ne govori ništa o njegovoj ulozi u počinjenju i prikrivanju ratnih zločina.

Na šta bi Stojanović zapravo trebalo da odgovori? Prvo, kakvu je ulogu imao u planiranju Operacije Reka? Drugo, da li su jedinice pod njegovom komandom ubijale i proterivale albanske civile, rušile i pljačkale njihove kuće? Treće, da li je preduzeo nešto da kazni počinioce zločina i, što bi se reklo, zašto nije?

Dokazi koji su izvedeni u dva haška procesa, a Fond za humanitarno pravo ih u dosijeu Operacija Reka objedinio i dopunio, ukazuju na to da je Momir Stojanović imao ulogu u planiranju napada na sela doline Caragoj. Jedan od svedoka, bivši oficiri VJ Nike Peraj, svedočio je da je Stojanović zagovarao napad na đakovička sela u znak odmazde za ubistvo njegovog rođaka Milutina Praščevića (inače policajca iz Đakovice) i da je tom prilikom najavio da će biti „eliminisano bar 100 glava i spaljene sve kuće“.

Zatim, Momir Stojanović je bio direktno nadređen 52. bataljonu Vojne policije, jedinici koja je učestvovala u Operaciji Reka i počinila zločine. U selima Dobroš i Ramoc pripadnici te jedinice su, recimo, odvojili četiri albanska civila i predali ih pripadnicima policije koji su ih potom ubili. Osim toga, vojnici Stojanoviću potčinjenog bataljona učestvovali su u najmanju ruku još i u proterivanju albanskog stanovništva.

Konačno, Stojanović je bio obavezan da kao načelnik Odseka bezbednosti istraži zločine koje su počinili pripadnici Prištinskog korpusa, ali i policije i paravojnih grupa koje su učestvovale u napadu. U presudi Vlastimiru Đorđeviću navodi se sledeće: „Veće konstatuje da se iz dokaza koje je dobilo može jedino zaključiti da je Momir Stojanović bio obavešten o zločinima koje su pripadnici VJ, MUP i drugih srpskih snaga počinili tokom operacije Reka, ali da nije preduzeo nikakve mere da o njima pokrene istragu, što je suprotno obavezama koje mu njegova funkcija nameće“.

Da je upitan o svemu navedenom, Stojanović bi verovatno ponovio odgovore date pred Tribunalom u Hagu – da je za pomenuta ubistva čuo tek kada je počelo suđenje Milutinoviću i drugima, dakle najranije u julu 2006. godine. Punih sedam godina, dakle, najviši obaveštajni oficir Prištinskog korpusa ostao je neobavešten o ubistvu 350 ljudi u operaciji koju je njegov korpus predvodio. Da stvar bude gora, dve od tih sedam godina (2003-2004) proveo je na mestu načelnika Uprave bezbednosti VJ, odnosno direktora Vojnobezbednosne agencije.

Naravno, argument da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno stoji u ovom slučaju, ali bi, budući da postoji mnogo dokaza koji govore o odgovornosti intervjuisanog, razgovor radije mogao da počne pitanjem „gde ste bili i šta ste radili 27. i 28. aprila 1999. godine“ umesto „da li je partokratija ključni problem današnje Srbije“? Nije opozicija sve što govori protiv vlasti i kritički nastrojen deo javnosti morao bi to neprestano da ima u vidu.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo