Prividni pokušaj podvale o broju jugoslovenskih žrtava: Vanja Bulić reagovao na tekst dr Radoša Ljušića

Dr Radoš Ljušić je o ovoj temi pisao u Danasu šestog januara, ne skrivajući gnev što se olako i proizvoljno piše o žrtvama ratova. Dok su gotovo sve civilizovane zemlje uradile knjige mrtvih, kojima živi odaju počast žrtvama bezumlja, mi se i dalje prepucavamo i nastavljamo bratoubilačku borbu rečima.

Tekst dr Ljušića me vratio u 1989. godinu prošlog veka kada sam u „Dugi“ objavio tekst „Mrtvi su ujedinjeni za sva vremena“ inspirisan pričom dr Vladete Vučkovića, koji je posle dvadeset šest godina ponovo došao u Srbiju. Gospodin Vučković je tada bio redovni profesor na Univerzitetu Notr Dam u Sautbendu, u Americi. A 1947. godine bio je jedan od trojice ljudi koji su bili zaduženi da naprave studiju o demografskim gubicima u Drugom svetskom ratu.

Kako je postao član te značajne tročlane komisije? Kao student treće godine matematike, ušao je u Zavod za statistiku i pitao da li tu može nešto da radi i zaradi? Da bi proverili njegovo znanje, dali su mu neku staru „statističku“ mašinu. Posle petnaest dana vežbanja, primljen je na posao, a direktor Ureda, Adolf Dole Vogelnik mu je rekao: „Vi ćete za druga Kardelja da izračunate gubitke u ratu. Postoje dva popisa, a ostalo je vaše.

Drugu Kardelju su ti podaci potrebni da bi potkrepio zahteve Jugoslavije za reparaciju na Konferenciji u Parizu“. Dobio je još jedno uputstvo: „Broj bi trebalo da bude značajan, ali naučno-statistički fundiran“.

Predratna Jugoslavija je imala samo dva popisa stanovništva – 1921. i 1931. godine. Postojali su dobri statistički godišnjaci susednih zemalja iz poslednjih osamdeset godina, pa su austrijski godišnjaci mogli da se iskoriste za Sloveniju i Bosnu i Hercegovinu, bugarski za Istočnu Srbiju i Makedoniju, italijanski koji su rađeni za područje Skadra mogli su se primeniti za Crnu Goru. Na osnovu tih materijala mogli su se kontrolisati trendovi razvoja raznih etičkih grupa i geografskih jedinica. Ali, da bi se došlo do demografskih gubitaka trebalo je napraviti procenu tadašnjeg broja stanovnika u Jugoslaviji, a posao je morao da bude završen za deset dana!

Postoji jednostavan metod uzoraka, koji je korišćen jer nije bilo vremena i para za valjan popis stanovništva. Između ostalog, grad se podeli na delove koji su ujednačeni po broju stanovnika, a iskusni statističari zatim donose zaključke i prosleđuju ih Vladeti Vučkoviću. Kada su u Vladetinu kancelariju počeli da pristižu prvi podaci uselila su se i dva čoveka, kojima nije znao ime i prezime.

Ujutro su prvi dolazili, uveče zaključavali vrata prethodno uništivši svaki „suvišni“ papir, kao što su uništavali i indigo, jer je rađeno dvanaest kopija. Brzo je postalo jasno da drug Kardelj neće moći da se snađe u obilju podataka i statističkih objašnjenja, pa se pribeglo izradi čudnih grafikona, koje su radili slikari; bila je to demografska jelka rađena u više boja, sa snažnom osnovom i kupom koja se završavala zašiljenim vrhom. Te demografske jelke su trebale Nemcima da pokažu naše gubitke u tek završenom ratu. Na jelkama su se nalazile i rupe koje su predstavljale, između ostalog i nerođenu decu, koja su tako ušla u spisak ratnih žrtava.

Nevolje su nastajale kada je trebalo ubaciti neke značajne podatke o kojima se često samo šuškalo, jer je bilo jasno da su najveći gubici zabeleženi 1942. i 1943. godine. Jednog dana Vladeta je pitao: „A šta je sa Sremskim frontom?“. Dobio je kratak odgovor: „Ne pričkaj se u to. To je zasad tajna.“ Ostao je bez odgovora i kada je pitao kako da tretira folksdojčere za koje se znalo da će biti proterani?

Na koji način, na primer, da beleži kolone koje su napustile zemlju preko Zidanog mosta? Da li su žrtve rata za koje će biti tražena reparacija i poginuli u bratoubilačkim borbama? Brzo je shvatio da su takva pitanja suvišna i da će se do broja ratnih žrtava doći tako što će od procene koliki bi bio rast stanovništva oduzeti broj stanovnika koji se u tom trenutku nalaze u Jugoslaviji. A i taj broj je dobijen na osnovu procene, a ne pravog popisa.

Posle desetodnevnog rada i trideset i četiri kucane strane, završena je studija koja je naslovljena „Gubici stanovništva Jugoslavije u periodu između 1941. i 1945. godine“. U studiji je zapisano da su gubici stanovništva – milion i sedam stotina hiljada. Edvard Kardelj je taj podatak o demografskim gubicima upotrebio, kao dokaz o milion i sedam stotina hiljada žrtava rata. Svima je bilo jasno da je reč o providnom pokušaju podvale, pa je tek sedamdesetih godina prošlog veka Tito postigao dogovor sa nemačkim kancelarom Vili Brantom da Nemačka Jugoslaviji kao ratni odštetu uplati milijardu dolara. Većina tog novca je uložena u izgradnju nuklearne elektrane u Krškom.

Posle Konferencije u Parizu, Boris Kidrič, tada visoki funkcioner, prvi put konkretnije govori o našim žrtvama u Dugom svetskom ratu, koristeći studiju Vladete Vučkovića: „Jugoslavija je izgubila u borbi, logorima i zatvorima i na fašističkim stratištima 1.700.000 ljudi. Prema podacima koji su bili podneti Pariskoj reparacionoj konferenciji, ukupan gubitak osamnaest savezničkih zemalja iznosi oko pet miliona ljudi.

Prema tome, jugoslovenski ratni gubici predstavljaju 34 odsto ukupnih gubitaka u ljudstvu osamnaest zapadnih savezničkih zemalja… Što se tiče neposrednih gubitaka u borcima broj poginulih jugoslovenskih boraca predstavlja dvadeset pet odsto gubitaka boraca osamnaest zapadnih savezničkih zemalja…“ U tekstu objavljenom u „Dugi“ 1989. godine, dr Vladeta Vučković je izjavio da nije vršio nikakve procene broja poginulih boraca.

Proizvoljne procene slušamo i danas nakon ratova iz devedesetih godina prošlog veka. Te procene se koriste isključivo u političke svrhe, kao što je to rađeno i u vreme kada je gospodin Vučković pisao studiju o žrtvama Drugog svetskog rata.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.