Ravnogorske legende Radoša Bajića

… podoficira i vojnika koji su odbili da se predaju i polože oružje pred nemačkom vojnom silom – stigao na obronke Suvobora i visoravan Ravnu goru.“

Mihailović je po Bajiću bio častan oficir, patriota i rodoljub…

Pa Mihailović je tada bio pukovnik vojske Kraljevine Jugoslavije, u kojoj su oficiri drilovali antikomunizmom i bili svedoci surovog progona komunista, a što će pukovnik još brutalnije nastaviti za vreme okupacije protiv partizana koje su predvodili komunisti.

Na Jalti je podela sveta vršena februara 1945. godine, a ne 1944. godine, kako piše Bajić.

Kako je časni oficir Mihailović hteo da stvara svoju organizaciju, a ustanak digne kada se Nemci budu povlačili, bio mu je potreban mir, pa je svog ađutanta, poručnika Vladimira Lenca, inače ljotićevca, poslao sa Ravne gore u Beograd da obavesti Dimitrija LJotića, a ovaj Nemce, da on neće preduzimati nikakve akcije.

Navodi Bajić i da je Mihailović prvi gerilac u porobljenoj Evropi. A Kosta Nikolić, u svom radu: „Istorija Ravnogorskog pokreta, k.1, str. 99, piše: „Kada su krenule prve partizanske akcije, Mihailovićev pokret je još bio u fazi organizovanja, sa planovima o podizanju opštenarodnog ustanka u datom momentu – kada se izvede organizacija pokreta otpora, stvore sposobne vojne formacije, Nemačka oslabi na frontovima i stigne značajnija saveznička pomoć ili eventualno bude izvedena invazija Balkana.“

Već oktobra 1939, poljski gerilci kojima je komandovao Henrik Držinski Haubal počeli su napadati nemačke okupatorske trupe, a u Srbiji partizani jula 1941. godine.

Krajem oktobra Mihailović je ponudio Nemcima da će se zajedno sa nemačkim Vermahtom i Nedićevom vojskom boriti protiv komunista, i zbog toga je Mihailović iznenada okrenuo svoje odrede protiv partizana, mnoge zarobili, neke opljačkali i streljali a oko 350 partizana predali Nemcima u Valjevu.

Na sastanku u Divcima kod Valjeva 11. novembra Nemci su tu ponudu odbili i zatražili da ih Mihailović obavesti kada će se predati. Mihailović je rekao da je 31. oktobra počeo sa napadima na partizane, da mu treba municija i da se neće boriti protiv Nemaca i ako im ta borba bude nametnuta.

I to je sve uradio Bajićev časni oficir, patriota i rodoljub. Ubrzo je došlo do legalizacije odreda ovog časnog oficira kod Nemaca.

Dok su uživali britansko gostoprimstvo kralj je bio i vrhovni komandant JVuO i Vlada, a Mihailović bio načelnik štaba Vrhovne komande JVuO. Teheranska konferencija (britanski premijer Čerčil, predsednik Ruzvelt i Staljin) odlučila je da se u Jugoslaviji vojno pomažu samo partizani, što je bila velika bruka za kralja, Vladu i Mihailovića.

Dvanaestog septembra 1944. godine, kralj Petar je preko radio Londona održao govor u kome je i ovo rekao: „Dragi moji Srbi, Hrvati i Slovenci. U ovim sudbonosnim za Jugoslaviju velikim danima… pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedinite i pristupite Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. S mojim znanjem i odobrenjem Kraljevska vlada dr Ivana Šubašića zaključila je važne sporazume sa tom našom narodnom vojskom koja je jednodušno priznata od naših velikih saveznika, Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država Amerike..

Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom. A govor i žig izdaje se ne mogu sudski poništiti.“

Iako je zakletvom bio vezan za kralja, častan oficir nije prihvatio njegov poziv, već je pod žigom izdaje nastavio borbu protiv NOVJ, dok je na hiljade četnika pristupilo narodnooslobodilačkoj vojsci. Građanskim ratom, koji pominje Bajić, prikriva se kolaboracija sa okupatorima.

Autor je učesnik Drugog svetskog rata