Razlike Bodruma i Savamale

On ih je praktično izjednačio, glorifikovavši aktere priznanja. Kako sam stava da postoje i te kako velike razlike u svim segmentima ova dva događaja i aktera njihovog „raspletanja“, slobodan sam da na iste ukažem:

1. „Bodrum“ je politički bio iskonstruisan od strane tadašnje opozicije u Srbiji (pre svega G17+) s ciljem da se oslabi vlada Zorana Živkovića i izdejstvuju vanredni izbori, pa zbog mistifikacija, kao i činjenice da se kod nas brzo zaboravlja moramo kratko da objasnimo istorijski kontekst istog: u Narodnoj skupštini Srbije, sve do 08. 12. 1994. godine, kada je promenjen Poslovnik o radu, glasalo se dizanjem ruku i prozivkom, a od tada upotrebom elektronskog sistema, s obavezom da narodni predstavnici koriste samo svoju identifikacionu karticu, a sistem će biti podešen tako da se ne može glasati sa dve kartice. Međutim, masovnije se to činilo 1995. godine, kada je opozicija napustila Narodnu skupštinu, pa je predsednik Dragan Tomić imao problem da u ime skupštinske većine (SPS/JUL/ND) namakne kvorum, koji je samim tim značio i većinu za važne odluke, pa je docnije priznao uz smeh, pritešnjen dokazima (snimci), da su se „poslanici šalili“. Zakon o radu (2002) DOS je usvojio uz sličnu anomaliju (slučaj „Novaković/Solun“).

U situaciji kada skupštinska opozicija, iako prisutna, nije iskoristila blagodet poslovnika da signalizira povredu (proveri kvorum za rad i zatraži uvid iz računarskog izvoda prisutnih poslanika), tog 22. jula 2003. godine je zloupotrebom kartica (glasanjem za druge – odsutne poslanike) izabrana guvernerka NBS, inače tadašnja i sadašnja (!) ministarka Kori Udovički. Pravna tačnost kvoruma postala je neoboriva činjenica, i nije se više mogla ispitati (što bi sankcionisalo poništaj njenog izbora, pa makar bila izabrana ponovo, pošto je za to postojala nesporna većina), ali se prikazivanjem snimka sa sednice javnost odmah uverila u političku anomaliju prvog reda, te je mesecima taj slučaj korišćen da se raspoluti tadašnja vlada. I kada je to već i te kako doprinelo tom cilju opozicije, Vlada je pala u toku predizborne kampanje u kasnu jesen 2003. godine, a na BK TV Boris Tadić, tada nosilac liste DS na vanrednim parlamentarnim izborima zakazanim za predzadnji dan 2003. godine, priznao je zloupotrebu kartice poslanice Nede Arnerić. Ovo je Tadić učinio iako nije tada imao nikakav upliv u skupštinski rad DOS-a, a još manje bio odgovoran za vođenje kadrovske i praktične politike DS, odmah posle smrti premijera Đinđića (kao i pre toga). To mu je više služilo kao taktički potez u cilju pridobijanja pristalica protiv formalnog vođstva DS (Zoran Živković, Čedomir Jovanović, Bojan Pajtić). Čak tvrdim da do ovog priznanja ne bi došlo od strane Tadića da je isti imao bilo kakve (bar posredne) veze sa navedenim činom, a pogotovo da mu isto nije služilo dnevnopolitičkoj svrsi, tj. „obračunu“ sa tadašnjim premijerom Vlade RS i šefom poslanika DOS-a! U prilog ovoj tezi, zar ne služi činjenica da posle toga Tadić, pogotovo posle gubitka funkcije šefa države, nikada neće osporiti validnost bilo kakve svoje procene, odluke ili poteza, iako za neke nije imao podršku u DS, pa je solirao, preuzevši sam odgovornost (npr. tipovanje Cvetkovića za premijera, ili iniciranje stava MSP radi karakterisanja osnovanosti nezavisnosti Kosova).

2. Skandal sa „Savamalom“ ima sve odlike klasičnog kriminala širih razmera, a posebno je teškom čini okolnost da se mogao obaviti jedino kao zajednički poduhvat političko-državnih i paradržavnih struktura, kako lokalnih tako i centralnih, uz jasnu liniju komandovanja s jednog uticajnog mesta, pa ma koje to bilo. Očigledni pritisak sa strane (građanski otpor Beograđana; pritisak nezavisnih regulatornih tela; uticaj strane diplomatije) doveo je do priznanja premijera Vlade u tehničkom mandatu, da su ipak beogradski čelnici kriv(c)i za nečuvenu nepodopštinu tokom noći 24/25. aprila ove godine, i ništa više od toga. Bez tog i takvog (pre)velikog i dugotrajnog pritiska, budimo realni i iskreni, nikada ne bi bila izdejstvovana ovakva politička „presuda“ makar bila „presedan u dobrom pravcu“ (N. Krstić), a u suštini priznanje kako se manje-više upravlja Srbijom, kada se vladajućoj većini učini da je to neophodno, ako proceni da je to u javnom interesu.

Dakle, glavna sličnost između navedenih dešavanja jeste u činjenici da je do priznanja političara došlo. Iako nisu direktno bili upleteni u istim aferama, oni su igrali u činjenici da se anatema sa njih skine, makar cenu platili njihovi partijaši (Tadić), ili oni na koje se bezrezervno tipovalo (Vučić). Krucijalna razlika između istih jeste što je prva par excellance bila političkog karaktera, a druga kriminalna do kraja, a i motivacija aktera priznanja se jasno diferencira.

Autor je advokat i bivši predsednik opštine Blace