Rod, mizoginija i Vitalij iz Velikog Središta

U njemu se navode negativne osobine profesionalnog i ličnog identiteta direktorke Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, a na kraju teksta je redakcijska natuknica za slučaj da ga neki ne poznaju („autor je umetnik iz Velikog Središta“). Za iste te ovde moram reći da je u pitanju bivši direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u periodu 2005-2011. kojeg je na direktorskoj poziciji u sadašnjem mandatu nasledila Sanja Kojić Mladenov i kroz godinu dana ima reizbor. Dakle, pisanje Vitalija nije iz nevezuše, niti je „sa strane“, kako on to na početku teksta sebe prestavlja, nego je upravo iz „veliko središta“ zbivanja, a za potrebe onoga što tek dolazi, što je danas nevidljivo – konkurs za direktorsku poziciju u MSUV dogodine.

Strategija omalovažavanja jedne mlade i uspešne žene na poziciji moći bile su mi znak da se oglasim s obzirom na to da pratim na koje načine u medijima žene na položajima moći omalovažavaju razni u cilju umanjivanja, ili negiraju onoga što su uradile i postigle kao društveno korisno dobro. Koriste već ustaljene i (nama) dobro poznate strategije omalovažavanja, pogotovu u periodu kraja njihovog mandata u toku kojeg su učinile mnoge promene nabolje. Kakva je Sanja Kojić Mladenov, sadašnja direktorka, u njegovom opisu: nespretna u vođenju zakulisnih igara („ona je nespretno mobilisala deo zaposlenih“), ne rukovodi Muzejom kako bi on očekivao („tokom njenog gazdovanja… ), posebno nije dobra u pisanju tekstova („zbog vrlo niskog stručnog nivoa pisanja“) i „očigledan je model površnog, gotovo „gimnazijskog“ nerazumevanja umetnosti ranih i kasnih devedesetih“. Živan zamera Sanji što ona ne omogućava da on živi kroz Strategiju razvoja koju je doneo (davne) 2005. godine, a ne da Sanja sanja svoju strategiju razvoja, zajedno sa saradnicama i saradnicima deceniju kasnije – u 2016. godini.

Vitalij se stavlja u poziciju procenitelja nečijeg umeća pisanja. Budući da mi je posao da procenjujem kako je nešto napisano, i budući da sam bila mentorka za izradu master rada Sanje Kojić Mladenov (koji smo visoko ocenili) na Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu, i da sam koordinatorka programa za doktorske studije na kojem uspešno studira Sanja Kojić Mladenov, mogu pohvaliti „gimnazijsko razumevanje“ pa onda i takvo pisanje autorke kao razumljivo, svima dostupno, posebno mladima kojima su izložbe i katalozi uz njih najviše i namenjeni. Ona namerno tako čini zato što razume pitanja moći nad periodom umetnosti koji su drugi do sada ustoličili. Vitalij bi hteo da održi moć nad jednim periodom umetnosti i to tako što omalovažava pisanje o tom periodu neke druge osobe, a da mlada istoričarka umetnosti se drznula da o tom periodu drugačije piše. Da piše sa stanovišta dekonstruisanja moći onih koji su njome do sada pisali i vladali.

Drugim rečima, nije u pitanju nepotizam u MSUV (neograničena vlast majke i ćerke), kako to do kraja teksta Života piše, nego su one upravo žrtve Vitalijevog nastojanja da ih takvima prikaže javnosti. Vitalij želi da ostane da živi u umetnosti vojvođanskog prostora, ali tako što će umoriti ili umrtviti one druge koji žive za tu umetnost. On je podjednako uvredio i mlade, gimnazijalce, služeći se upravo tim izrazom da omalovaži reputaciju istoričarke umetnosti koja je dobila nagradu upravo za pisanje. Ako Živko Grozdanić želi da živi u vojvođanskoj likovnoj umetnosti, neka pusti i ostale da žive i da se razvijaju upravo na način na koji je grozd satkan – puce po puce i ceo grozd na dobrobit svih.

Autorka je profesorka emeritus i koordinatorka Centra za rodne studije UNS