RZS: Ponovo se statistički podaci zloupotrebljavaju u političke svrhe

Tekst reagovanja prenosimo u celosti:

U jeku predizborne histerije, ponovo se statistički podaci zloupotrebljavaju u političke svrhe, u čemu prednjači dežurni „prorok propasti“ g. Nikezić (koji tu propast najavljuje već deset godina) i koji je, u poslednje vreme, intenzivirao svoju kontaminaciju javnog i političkog prostora svojim neznanjem i izmišljotiniama (praćenim blaćenjem državne statistike).

Sada je ovaj „velikan ekonomske misli i statističke nauke“ otkrio novu, popularnu temu – a to je inflacija – pri čemu posebno otužno deluje činjenica da g. Nikezić (kada mu to odgovara) maše podacima RZS-a koje je dojuče proglašavao falsifikatima i fabrikatima. Pri tome, neće mi biti teško da iznova podsetim javnost da neslavni desetogodišnji rekord u pogledu visine inflacije u Srbiji i dalje drži 2011. godina kada je prosečna godišnja inflacija iznosila 11% (a u aprilu te godine međugodišnja čak 14,7%) upravo kada je ovaj „ekspert“ bio na poziciji državnog sekretara u Ministarstvu finansija i kada je u ovom „zlatnom dobu“ njegovog političkog delovanja, Srbija dovedena na ivicu bankrotstva.

Tada to nije bila prelivena inflacija zbog berzanskih proizvoda na tržištima energenata i primarnih poljoprivgrednih proizvoda, niti zbog problema sa lancima snabdevanja na globalnim tržištima. Pri tome, imati istovremeno visoku inflaciju i ekstremni rast zaduživanja države moglo je značiti samo nekontrolisani odliv kapitala iz državnog sektora, da ne pominjem propast svih državnih banaka i ekstremni rast problematičnih kredita u tim bankama.

Priča o nekavom fenomenu  „inflacije siromašnih“ (koja kao takva ne postoji kao  kategorija u statističkoj metodologiji) koju ponavlja g. Nikezić, ravna je otkriću „rupe u saksiji“, kao da niko ne zna da inflaciju najteže podnose građani sa najnižim primanjima.

Srbija, kao i druge zemlje u svetu, trpi posledice inflacije, ali ni u tom pogledu nije najgora kao što to ovaj „prorok propasti“ pokušava da dokaže. Štaviše, ako posmatramo prosečnu godišnju inflaciju (što je u ovakvoj diskusiji mnogo relevantnije, ne samo mesec decembar 2021. tj. međugodišnja inflacija), Srbija i ne stoji tako loše.

Prosečna godišnja inflacija je u Srbiji u 2021. godini iznosila 4,0% dok je, recimo, u Poljskoj iznosila 5,1%, u Mađarskoj 5,0%, u Rumuniji 5,0% i u Češkoj 3,9%, dok je u Rusiji i Turskoj i Rusiji iznosila 18% i 6,7%, respektivno.

Kada je reč o najrazvijenijim evropskim zemljama, prosečna godišnja inflacija iznosila je 3,1% u Nemačkoj, 3,0% u Španiji, a manju inflaciju imale su jedino Francuska i Italija, u kojima je prosečna međugodišnja inflacija iznosila 1,6% i 1,9%, respektivno.

Dodatno, treba imati u vidu da se i Sjedinjene Američke Države takođe suočavaju sa sličnim stopama inflacije. Prosečna međugodišnja inflacija u SAD iznosila je 4,7%.

U poređenju sa „brižnošću“ g. Nikezića za inflaciju, možda jedino otužnije deluje njegova „dirljiva“ predizborna demagogija i briga o siromaštvu. Kada je reč o životnom standardu građana u inflatornim uslovima, ono što je bitno jeste da li plate „kaskaju“ za inflacijom, što kada je reč o Srbiji, svakako nije slučaj i verovatno neće biti slučaj ni u narednoj, 2022, godini kada se, polovinom godine, očekuje smirivanje inflacije, tako da se ni ovoga puta neće obistiniti kataklizmički scenario g. Nikezića koji toliko očajno priželjkuje.

U doba najvećeg udara pandemije 2020. godine, zarade su (u odnosu na  2019) nominalno porasle 9,4% a realno 7,7%, a kada je reč o 2021. godini za period januar–oktobar, zarade su rasle nominalno 8,9% a realno 5,3% (što daje kumulativni rast realnih zarada 2020–2021. dve godine od oko 12%) tako da, barem kada je reč o 2021. godini priče o nekakvom „osiromašavanju“ građana predstavljaju još jednu u nizu neistina g. Nikezića.

Na kraju, da se osvrnem i na neistine g. Nikezića po pitanju siromaštva koje, u odsustvu argumentacije i političkih ideja, uvek dobro dođe kao popularan slogan u predizbornoj propagandi.

Nikezić je u više navrata zlonamerno navodio netačan podatak da polovina građana Srbije, ili oko 3 miliona građana, živi na ivici siromaštva što opet razotkriva njegovo neznanje i nepoznavanje statističke metodologije i koncepta merenja siromaštva prema metodologiji Evrostata. Prema poslednjim podacima, stopa rizika od siromaštva, koja pretstavlja probabilističku kategoriju, u 2020. godini iznosila je 21,7%, odnosno oko petine stanovništva Srbije bilo je u riziku od siromaštva.

Od 2015. godine ova stopa je u konstantnom padu kada je iznosila 26,7%, odnosno kada je svaki četvrti stanovnik Srbije bio u riziku od siromaštva. U isto vreme smanjuje se i tzv. Džinijev koeficijent kao mera nejednakosti tj. smanjuje se nejednakost u Srbiji – što je savim prirodno i zakonomerno korelisano sa opštim rastom autputa i standarda, pre svega plata i penzija.

Ne umanjujući teškoće sa kojima se veliki broj pomenutih građana suočava, poslednje što je ovim građanima potrebno jeste ovakva jedna lažna brižnost g. Nikezića i njegova demagogija.

Inflatorne pretnje i negativni efekti inflacije biće prisutni još neko vreme tokom 2022. godine i ne treba ih olako shvatiti i omalovažavati, ali od ekonomske struke (ako se g. Nikezić u nju uopšte može svrstati) i ekonomskih analitčara se ne očekuje ni izveštačena dramatizacija.

Povećanje zarada u javnom sektoru i socijalnih davanja (uključujući i jednokratnu pomoć penzionerima) u 2022, svakako će značajno amortizovati talase inflatornog udara iz poslednjih meseci 2021. a stabilnost kursa kao i fiskalna stabilnost stvaraju uslove za kontinuitet dinamičkog rasta privrede kao i realnih zarada u 2022. što će, verujem, na posletku omogućiti da se ova globalna i, najvećim delom, eksternim faktorima izazvana inflacija prebrodi sa minimalnim posledicama po životni standard građana (svakako manjim od onih koje su građani pretpreli za „zlatnog doba“ g. Nikezića).